Branič

стр. 610.

бранич

број 17.

означујем, значај раван решењу из §. 66. — у том се случају свршетак стечаја и обзиањује на онај начин који је и тамо прописан. Дотле је дужник био до извесног степена неспособан, а од тог тренутка повраћа се у сноју првашњу способност. Трећим је лидима, нема сумње, врло потребно то да знају; па зато им се и јавља. Кад би ово решење имало само уско значење: завршење судоког поступања, та би обзнана била безпредметна. У своме делу о „Обвезаностима и уговорнма у опште -1 г. Ђор. Павловић одиста тврди, да се пропалида који се наравно са својим повериоцима, не повраћа у пређашња права, догод не оправда да је поверитеље потпуно намирио и у отпуштеном делу дуга (№ 33). Ја држим, да сам раннје довољно показо, колико је то мипшење погрешно; јер генералише од лишења једног права на лишење свију права, и простире на све презадуженике ону одредбу, која је прописана специјално за трговде, и то оне, који су по извесном основу кажњени. Г. Павловић је овде неумесно у нашем стечајном праву применио оно што одиста важи у фрапдуском. У осталом одредба §. 153. готовоје укинута овом заменом од 24. јануара 1876. (који се налази код §. 69); јер се у тачки 2. под б. §. 69. зак. ст. предвиђа, да трговац који се поравнао са повериоцима, може водити трговину и пре него што је своје повериоце потпуно намирио, тпто према §. 153. мсђутим, не би могло да буде. Г. Станојевић се боји, да за дужнике не престане са свим мотив за равнање у стечају, ако би се усвојило, да стечај престаЈе услед исцрплења стечајне масе исто тако као и услед поравнања. Та је зебња неоснована, јер и тнда ће поравнање дужкику повраћати натраг цело његово имање, са продуженпм роковима у обвезама, а можда и са отнуштањем једног дела дуга. Дужник тиме добија могућност, да поаова нокуша срећу и исплива из презадуженосги. То је главни мотив, који покреће дужнике да се равњају. Он остаје и он је довољно јак. На завршетку имам г. Станојевића да исправим у разумевању §. 129. зак. стеч. Он ногрешно изједначује случај, који је предвиђен у њему, са оним о коме је реч у §. 128. па изгледа као да мисли, да повериоци имају право да између себе, по стечајноме реду, деле и имање, које је дужник доцније прибавио. Тако никако није. У по-