Branič

стр. 612.

б р а н и ч

број 17.

Према данашњем стању законодавства и науке, могла би доћи у иитање само два услова, чије би се испуњење морало сматрати као знак поправљања, а на име: 1). Злочинац није смео учаиити никакав нов злочин; 2)-. Морао је дати накнаду за причињену штету. Али и у оним случајима, када ниједан од ових услова испуњен није, оотаје у сили општи услов за застарелост оптужења. Поред тога: Ако је доказано, да је злочинац учинио нов злочин, њега ће неизбежно постићи казна тога злочина. А обвеза на накнаду штете и не односи се на застарелост оптужења; грађанско-правно потраживање застарева и иначе касније него казнено-правно оптужење. Незастаревање права оптужења треба сасвим одбити. И код најтежих злочина може бити говора о дугом року застарења. Аустр. казн. закон од 1852. поставља у своме §. 229. услове за застарење, а међу њима и тај, да учинилац није побегао из „ових држава". Аустр. највећи криминалиста, Јулије Глазер, напустио је тај услов у своме нацрту казненог законика. Немачки казнени законик са правом узима, да само ток времена решава. Н>егове одредбе о застарењу оптужења изопачене су неким „допунама," а оне неби биле лепше, кад би им бшш додати још и услови о засгарењу. II МИШЛЕЊЕ Д-РА М. ШТЕНГЛАЈН-А, ЧЛАНА НАЈВИШЕГ СУДА. Предстојеће разлоге високопоштованог нестора немачке казненоправне науке можемо само одобрити; али нека нам буде дозвољено, да додамо к томе још иека посматрања. Наш нризнати великан говори са гледишта т. з. класичног нравца. Али онај правац, који у злочинцу види социјалну појаву, која се објасњује околностима, под којима здочинац расте, без да за своја дела одговоран изгледа, и који с тога мере против њега хоће да дозволи само у томе смеру, да се социални норедак очува, — тај правац има и у Немачкој и ван ње и сувише присталица, да би се могао ињорисати. Овај правац нема повода, да устаиову застерелости начелно одбаци. Јер ако неки кривац у току дужег времена покаже, да је његово