Branič

врој 17.

б р а н и ч

стр. 613.

дело само треиутна заблуда, а да није опасно за социални поредак, то такво дело може бити без казне, бар у оној мери, у којој би било код т. з. условне осуде. Међутим овај ће правац доћи до логичног закључка, да сам ток времена није довољаи, да отклони кажњивост. Ако је злочинац, кад је училио дело, што има да застари, био већ раније кажњен или скриви ли понова до рока застарења, то ово време застарења не даје закључак, да нема соција.ше опасности, шта више такав човек може се обелоданити као злочинац из навике. Нротив таквог кривца имала би држава дужност да поступи, и то ако се не може више поправити, да га учиии безопасним, — ако се може поправити, да га принудно васпитава. Још би могло у нитање до1- ч, да ли би осим тока времеиа, осим што пре учињеног х дела није био кажњен, као и доброг владања у току времена до застарелости, — требало ставити јога и услов о учињеној накнади хптете, за доказ о поправљању. Другчије је код т. з. класичног правца. Са гледишта тога правца настаје питање — ако се радња учиниоца и његова урачунљивост узму као кривица, која тражи отмажду и усиостављење иоремећеног иравног поретка — да ли се у опште може замислити правии основ, који опет искљуаује кривицу једном већ створену. Сам ток времена то извесно не може учинити. Али може то учинити, да се на дело заборави, да правни норедак не изг.1 еда поремећен, пошто је дуже времена ностојао. По реченици: еитгаит јиа, »итта тјигха била би чак повреда правног осећања, кад би после дугог времена наступила казна. Кривица истииа није заглађена, али закон обезбеђује помиловање. Кривични закони могу имати у виду само просечне односе. Али то не искључује, да одређена казна за конкретан сдучај не одговара, да је одвећ строга, — а за такве случаје даје законодавство владаоцу право помиловања, као чии изравњавајуће правде. Слпчно томе обезбеђује закон помиловање, кад се дугим временом на неки злочин заборави. Извесно да би законодавство било власно, да помиловане и другим условима отежа, н. пр. добрим владањем кривца у међувремену. Да ли то треба да чини, иитање је целисходноети, а са гледишта целисходиости ие треба тражити даље услове за застарелост. Временом се не заборави на саму кри-