Branič

БРОЈ 2.

Б Р А Н И Ч

СТР. 65.

ретима, и т. д., што не долази у круг рада судије за неспорна дела. У другом пак сукобу, који се десио ове године по истом предмету између истог суда и поменутог судије, Касациони Суд је донео решење, противно ономе горњем. Овим је решењем нашао, даје за потврду оваквих уговора по чл. 160. правила о поступању у неспорним делима надлежан судија за иста дела. Разлог оваквом решењу био је тај, што се у оваквом случају тврди признање поднетог писмена, а не тапија. Према оваквим одлукама највишег суда извршио је потврду поднетих уговора у првом случају сам суд, а у другом судија за неспорна дела. Такве две различите одлуке нису расправиле питање о надлежности, но је готово остало то питање у оном истом стању, у коме је и пре сукоба постојало, или управо нађено је, да је и један и други за тај посао надлежан. ■ Да ли би на овоме могло ово питање да остане — ? Извесно је да не може. Кад нам дакле ни тај §. 8. није могао да донесе стално решење, по коме би се имали управљати у даном случају, онда нам је дужност, да по могућности утврдимо, која је од тих двеју изнетих одлука највишег суда правилнија. Ово ћемо постићи тумачењем нашег грађанског за коника, који о тим уговорима у опште говори, а и самим прописаним правилима о поступању у неспорним делима, у вези један са другим. Тумачити вољу и намеру законодавчеву, кад она није јасно и потпуно изражена, није лака ствар. Оно нас може повести и правплним путем, и онда ћемо постићи и правилан резултат, али ако пак пођемо погрешним путем, онда нећемо погодити праву законодавчеву ни вољу, ни намеру. Оно истина ово последње и закон забрањује, а на име §. 8. грађ. зак., али тај исти пропис обраћа пажњу да сваки пази на речи и њихово право значење, да гледа на друге изложене посебне законе и нека испита намеру законодавца, па сравнивши га с овима, нека испита и протумачи, да се са основима здравога разума и природне правице слаже. БРАНИЧ 5