Branič

стр . 64.

браеич

број 2.

грађана. Прве или ие знају, или нису сигурне, да су оне позване у појављеном случају, да изсрше поједина законска наређења, или пак нарочито гледају, да се тога посла ослободе и да друга, ма и непозвана власт тај посао сврши. Тако исто са друге стране, грађани не знају, којој ће власти, као надлежној да се обрате за очување или задобијање својих и нових права. Законодавац је имао на уму, да се овако шта може да догоди; па се с тога и побринуо, да ти сукоби о надлежности и кад^се појаве, не остану само на тој појави, но да се исти што пре расправе. Тако, он је прописао у §. 8. зак. о устројству Касационога Суда, да овај суд овакве појављене сукобе о надлежности између појединих власти расправи и да каже, која ће власт за појављени посао бити надлежва да га изврши. Са овом одлуком највишег суда, било би ово питање о надлежности потпуно свршено, бар тако према казаноме изгледа, али да ли је баш тако и у ствари, да видимо. Налазимо примера, да је и Касациони Суд у размаку извесног времена, у решавању оваквих сукоба, о једној истој ствари донео две различне и једна другој противне одлуке. Ова појава и нагнала је нас, да ово питање изнесемо пред правни свет, те да се сви по могућности потрудимо, да ово питање начисто изведемо и да на основу закона изнађемо, која је од тих двеју одлука највишег суда правилнија и саобразнија закону. Претходно да иокажемо читаоцима овај сукоб, његово расправљање и резултат те расправе. Између једног од наших првостепених судова и његовог судије за неспорна дела, појавио се сукоб о томе, који је од њих двоје надлежан за потврду уговора о продаји и куповини непокретног имања. У првом сукобу, који се десио 1894. год. Касациони Суд донео је своје решење, да је за потврду таквих уговора по §.§. 292—294. грађ. зак. надлежан суд, а не судија за неспорна дела. Разлог за овакву одлуку основао је на томе, што се тим уговором врши пренос непокретног имања, што је сам посао око потврде скопчан са другим судским радњама, као одговарањем о те-