Branič

број 2.

бранич

стр . 67.

Да ли према овоме може бити у каквом закљученом уговору чега спорног? Не може. Такав уговор у своме закључивању зависи само, као што смо видели, од воље и сагласности воље уговорача, и кад он према наведеноме, ма како био закључен, има једнаку силу и важност, следствено, не може имати у а себи чега ни спорног. Кад се такав један уговор у опште поднесе власти на потврду, шта та власт има да тврди? — Ништа више, до само то, да потврди прву радњу тога закљученог уговора, који се једино састоји из воље и сагласности уговорача, дакле има да потврди ту вољу и сагласност. Па како смо видили, да изјављивање те воље и сагласности с обзиром на изнета ограничења, не може биги спорно, онда је лако извести закључак, која је власт и надлежна за потврду те воље. За тај посао била би надлежна она власт, којој је поверено да предузима и ради неспорне-ванпарничне предмете. Та власт на основу законодавног решења од 25. Октобра 1872. год. је судија за неспорна дела, коме је дужност, да ради сва неспорна дела, која дотичном суду буду долазила на решавање. Да би овај свој закључак још боље и више утврдили, да проговоримо коју и о другој радњи тога закљученог уговора, о његовом испуњењу. Као што смо раније навели, и тој другој радњи потребна је неопходно воља уговорача, али она више пута од те воље и не зависи, но сасвим од других законом предвиђених и непредвиђених случајева и прилика, у којима се налазе и уговарач и уговорени предмет. Сва добра воља уговорача при закључивању уговора по неки пут не вреди, када се при испуњавању истог уговора и у њему изложених услова мора да стане по неки пут због најмање ситнице. Према томе дакле, чим се ма иједанодтих услова о испунењу не могу да испуне, онда тек настају спорна питања, због којих по неки пут и прва радња изгуби сваку силу и важност. Ово мора да буде, кад се ова друга радња, као важнија не може да изврши, јер шта вреди закључивање уговора, које је само лепа жеља да се извесан 5*