Branič

стр. 68.

б р а 6 и ч

врој 2.

какав правни посао сврши, док друга радња, испуњење тога закљученог уговора има да престави тек свршени посао. Ова друга радња дакле. кад у извесним приликама не зависи ни од самих уговорача, онда следствено, не може зависити ни од потврде ма које власти, нити она може ту радњу при закључивању уговора да тврди. Та позвана власт тврди само дакле прву радњу, односно вољу и сагласност воље уговорача, као што је и раније казано, а да ли се та воља може и испунити, то је сасвим друга ствар. Власт о томе нити може, нити хоће да води рачуна, јер то је ствар будућности, и она као и уговорачи нису у стању ништа у напред да предвиде. ^ Све ово, што је до сада казано, вреди за све уговоре у опште, у које улазе и уговори о продаји и куповини непокретног имања. И у оваквим уговорима изражена је воља и жеља уговорача, да имање једнога пређе у својину другога. Ово је та прва радња уговора. Да би се пак та воља и жеља испунила, треба онај, који имање на себе прима, да буде осигуран сасвим другом исправом, која је по нашим законима и његовим наређењима једини доказ о праву својине непокретности, и која ће имати да другу радњу уговорача престави као свршено дело. Прво се огледа у закљученом уговору, а друго у тапијама. За закључивање уговора тражи се само воља и сагласност, а да ко постане Фактички господар какве ствари, па и непокретности, мора је себи законом прибавити, за које се прибављање тражи пуноважан основ и закони начин. Овако наређују §. §. 225. и 226. грађ. зак. У овоме и лежи та разлика између уговора о преносу имања и наших тапија. Док је за прве дакле потребна воља и њихова сагласност, дотлеје за друге поред те воље потребно још много шта друго, као н. пр. треба преносилац да докаже, да је прави, једини и искључиви господар добра, које преноси. Да је то добро тачно означено по месту где лежи, и по величини. Да сз границе и међе тачно означене, суседи уписати и т. д. Осим тога, да се ово све изврнш у присуству надлежне општинске власти, продавца, купца и суседа тога добра.