Branič

стр. 76.

б р а н и ч

број 2.

сто пута потпуно зверска стшрепост, и морално лудило, — или сукцесивна дегенерадија или тајна епилепсија или, најпосле, здруживања или мешања сиоменутих облика. Ломброзо не одриче да има умно оболелих и случајних престушшка, али за основу класиФикацији узима пронађени њиме тип урођенога злочинца. Исто тако ученици и једномишљеници Ломброзови веле да има тип злочинца с наслеђеним особинама, али се веома колеба проценат таквих криваца према броју осталих злочинаца, како у кога испитиваоца (од 20°| 0 —60°| 0 ). Ова је полазна тачка у антрополошкој науци била предмет најжешћега крнтиковања, и данас је одбацују не само присталице т. зв. класичке доктрине, но и криминалисти-социолози. Између њих је разлика само у том, што први веле да у опште нема преступнога типа, а други говоре да има тај тип, само што то није тип кривца с урођеним особинама. Сетимо се оне потпуно истините напомене Феријеве да је потребно у ствари пзучити кривични свет да би се решило питање, има ли пли нема кривичнога типа, — и да није довољно о њему размишљати у тишини свога кабинета, сасвим је природно, да у нашим очима губи сваку силу оно одрицање да има кривичнога типа, које се чини с логичко апстрактнога гледишта. Ми можемо решити питање у прилог кривичноме типу или против њега само према резултатпма, добивеним од компетентних испитивача и посматрача живота казнених завода и кривичнога света. Већина од ових последњих изјављује категорички, да једоста походити казнене заводе, па да се одмах стече тврдо уверење, да има кривичнога типа, а и његових разноврсности. Пргшс напр. говори, да се, кад се ступа у ћелију, одмах могу разликовати лица, која су „у поврату", чак и врста њихова: разбојник, лопов, убица. Ово говори у прилог да има кривичнога типа, али то још не значи да се признаје и да има „урођених" криваца, тип који брани Лолброзо. У Ломброзову су типу смешане такве Форме, као тајна епилепсија и морално лудило; специјалисти међутим, како лепо напомиње проФ. Вулферш , одричу не само да се ове Форме удружују, но и даих има засебно. Теорија атавизма, овамо унесена, погрешно се служи аналогијом кривца с див-