Branič

стр. 218.

в р а н и ч

број 5.

питања, која на различан начин решавају дела која се баве трелазним, шранзишорним иравом, тј. правом које ће посредовати Прелаз из старог правног стања у ново. Како је сметња ретроактивност, повратна сила, то је задатак науке, да утврди једним онштим принципом, у којим случајима има нови закон повратну силу, а у којима нема ; другим речима, да код травних односа разликује оне у којима има заиста стеченог права, од других у којима га нема. Савињи (8уз1ет VIII, §. 384.), који је први изложио теорију прелазног, транзиторног права, разликовао је две врстезакона: законе који се односе на сшицање права или везу што везује право за особу, и законе који се односе на егзисшенцију или начин иосшојања једне установе. Код првих је порицао свако ретроактивно дејство, сваку повратну силу: а код других га је признавао. Ово се начело, као што су показали прво Ласал (ХаззаИе, 8ув1ет Јег спуоЛепеп В.есМе, ^е1р21»', 1861. I. стр. 13. и даље), за тим Габа (Сга1>ђа, Теопа <1е11а ге1гоа!т^а <1е11е 1е§г, 2. издање, Тогто 1884, I. стр. 163. и даље), своди на старо правило Француских правника, да су закони, који нешто забрањују, прохибитивни закони и оникоји долазе ујавно право ретроактивни, имају повратну силу, а закони приватног права то нису, немају повратну силу. Ласал је издожио ширу и боље сређену теорију доказујући, да најјачп разлог за неповратност лежи у поштовању људске слободе и одговорности; отуда је добио мерило, да један закон не може имати повратну силу на акт воље који је извршен под гаранцијом ранијег права, а да међутим има повратне силе, кад год се односи на личност независно од дела његове воље (стр. 55. и даље). Габа усваја Ласалов принцип али га проширује, обухватајући у појам стеченог права не само права која цроизлазе из акта човечије воље, већ и она, што непосредно или посредно потичу из закона, Грво јиге. Он овако де®инише стечено право: „Стечено је свако оно право, које је последица Факта способног да га производе по закону, којн је био у сили у времену кадје Факт наступио, ма да се прилика за његову примену јавила тек после новог закона по истоме предмету, — а које је, по одредбама закона, који је важио кад се догодио Факт из кога је оно потекло, постало одмах својином онога, који га је задобио" (цитирано дело, I стр. 191.). —• Ако се закон мора зауставити пред стеченим правом, он за то не мора поштовати право које се очекује у времену док оно још није задобивено. Исто тако, не мора да поштује саму иравну сиособносш, под којом се разуме она моћ, коју човеку даје еам закон, док Факт у коме се та моћ испољава не наступи, јер, да је Факт наступио, право би већ било стечено. Укидање установа трајне природе повлачи неминовно за собом престанак свију односа који из њих потичу, па