Branič

БРОЈ 8.

Б Р А Н II Ч

СТР. 341.

ште другима. Домови су самом својом организацијом принуђени на узајамне уступке, тако да њихове заједничке одлуке обично представљају средину између два супротна гледишта, ону средину где је, како се каже, истина. Други је Блунчлијев разлог био да би се у недостатку Горњег Дома морала владаоцу поверити улога да зауставља Доњи Дом, и да би се тиме он увукао у партијску борбу. Г. Гершић заступа овде једно из основа друкчије мишљење: „Кад се та два дома сукобе у својим мишљењима и одлукама, кад иођу разним правцима у законодавним питаљима, онда та супротност не може увек међу њима самима да се реши, јер су то два засебна тела, која свако за се одлучује и ту међу њима не може већина да реши, него кад не може да се постигне споразумљење и компромис онда као што Блунчди сам каже владалац долази као Језичац на вази", као „регулатор" изме1)у оба дома — ашта то значи? То значи очевидно да при јако заоштреном сукобу владалац или мора својим ауторитетом порадити на један или други дом да попусти, да отступи од свога мишљења и да приступи противном правцу, или мора самрешити се за једну или другу страну, а у оба случаја он се свакојако увлачи у борбу партија, јер не може иначе да буде „регулатор." Г. Гершић претпоставља двоје, — 1° да се сукоб између домова не може окончати друкчије него владао чевим посредовањем, и 2° да владаочево посредовање значи да владалац баци сав терет свога ауторитета на страну једног или другог дома. Ми смо претресли питање о сукобу између домова, и видели смо да владалац није тај који сукоб решава. Кад се домови разиђу у мишљењу, позива се бирачко тело да између њих пресуди. Владалац се јавља активније само тамо где су чланови Горњег Дома њиме постављени, и где он може постављањем нових чланова да промени већину у томе телу; али, као што смо такође рекли, он од тог свог права чини употребу само у крајњем случају, пошто је бирачко тело пресудило између домова, па се само још Горњи Дом његовој пресуди оппре. — Шта је пак Блунчли мислио под посредовањем владаочевим, то за цело није оно што му г. Гершић приписује. Он није мислио да владалац треба да се придружи једноме од завађених домова. Онда он не би био „језичац на вази", него до-