Branič

БРОЈ 1.

б р а н и ч

СТР. 39.

вен правник и говорник. Асунту заступаше три адвоката, а и она је сама баснословном вештином говора, својственом талијанском племену, заступада своју ствар. Седишта бранилаца била су сва попуњена, али скоро нразан је био „кавез" — „Сгаћ1ла и . У Италији на име седе оптуженици у некој врсти кавеза, ограђеном гвозденим шипкама. Сзда беху у томе кавезу само њих тројица: бележник Кваљианаи два управника у служби барона Згадарија, Антонио Мизерандино и Ђузепе Калдарела. Осталих седам оптуженика, међу њима п четир барОна Згадарија, беху у бегству. „8опо ЈаШаић" — то је технички израз за онтуженике, који бегством умакну од суда и правде. Пријатељи п кристалице барона тврћаху, да су се они у овоме елучају користили практиком обичних пробисвета, да би избегли дуги истражни притвор. Други пак са правом на већу вероватност, доказиваху да 1аИ(ап/,а барона значи њихову кривицу. Свакојако је врло чудновато. да се четир лица, која припадају најбољем друштву, на тражење суда нпкако нису могла пронаћи. И то је једно од сицнлијанских специјалитета и чуда. Одсудно питање, од чијег је одговора зависисило све. билсг је при претресу ово- Да ли је завештање, за које се тврди, да га је барон Ђулио Згадари ноћу од 30. на31. август 189г>. дик' тирао, лажно или не. Ни један од многобројних сведока није могао ни ово иитање непосредно одговорити. Једино три оптуженика, који су билп пред судом, тврђаху истинитост завештања. Но против вероватности тих исказа постојали су врло јаки основи. Бележник Кваљиана није био адвокат умрлога барона, шта више по тврћењу неких сведока није чак ни нознавао пок. барона. него је из варошице Калтавутуро, која је удаљена више од 70 километара, нарочито доведен. Он је впше иута кажњен због преступа у својој службеној дужностп. био је једаред под истрагом због простог злочина, а полицајци његовог места огшсују га као човека. који је кадар да учини ФалсиФикат из користољубља, шта више да ст^ји у подозрењу, да је извршио више ФадсиФиката, који до^.ид нису обелодањенн. Оба управника противрече себи у т јлико, што један тврди да је цело завештење писано у његовом присуетву, док други „држп да се може ономенути," др је бележник један део завештања, већ нанисан донео, а дг је белесни барон само остатак диктирао.

(СВРШИЋЕ СЖ)