Branič

бро.т 2.

в р а н и ч

стр. 65.

нотежу врло деликатну, којој мало треба па да се поквари. Ако би у издавању новог Устава један чинидац задобио нретежвији утицај, бојати се да бн се он тиме користио да другом чиниоцу нросто натури своје*услове. Он би, без икака обзира на њ. обележио свој круг власти и нови Устав, будући њиме диктован, освештао би његову надмоћност. И ако бп срећнији од два супарника био владалац, монархија би, иосле таке једне уставне" нромене. била само још 110 имену уставна, као што б и само још по имену остала монархија. ако бн главну улогу у уставотво])ној радњп отело Народно Представништво за себе. Привидно, и Устав од 1888 био је иоделио уставотворну власт на једнаке делове пзмећу Краља и ВелпкеСкуиштине. Она решава, а он нотврђује Ади да би му ово право потврђнвања шта вредило, нужно је да он, у тренутку његове употребе. ужива потпуну слободу одлучавања. Мн држимо да се владалац никад не би онако лако одлучио да одбаци закључења Велнке Скупштпне. као што се одлучује да одбацп закључења обпчне СкупштИне. Велика би Скушптина била у стању врпшти на њега моралнп нритисак, коме би он у највише случајева морао подлећи. Због тога, ако се хоће да обезбеди владаоцу стварни утицај на мењање Устава, онда се не сме одстунати од садашњег Устава, којп му даје неку улогу у нринремној радњи. док се има носла с обичном Скупштином, према којој владаоцу није тешко своју самосталност очувати. Најбоље је да споразум између два чиниоца буде постигнут пре сазивања Велике Скунштнне. Кад би се ова састала она би имала само тај споразум да ратиФикује. Лакоумно бп одпста било сази вати Велику Скупштину, нре него се сви иоводи за сукоб не отклоне. Јер сукобу којп би се на њој између Круне и народа нојавио, немогућно би било сагледатп последице. (наставиће ее) Слободан Јованови!,