Branič

број 2.

б Р а н и ч

стр . 55.

■ бша би један револуционарни чинилац, кад би, нре изврЈпене промене Устава, паралисала једну вла(' т К0 ЈУ Ј е он установио. Примера истина има да се Окупштина. распушта, чим констатује потребу уставне промене (Бедгијс'ки Устав чл. 131, Дански Устав чл. 95), али таки се Цј )имери налазе само у оним уставима који су уставотворну власт поверили .законодавном телу. Због тога што ту обичца Скупштина, не ^само решава да се Устав мења, него г а она сама и мења, због тога се ту и сматрало за корие^о обновити је на изборима у очи овог другог акта. Рачунало се да ће ■ она, на тај начин, с бољим познавањем л^родних жеља приступити извршењу своје уставотворне лдгеије. Ади код нас овака једна мисија не лежи на обичној Окупштини већ на великој: апел на народ који се у Белгиј)! и у Данској чини пред уставну промену распуштањем Скупштине, код нас се чини изборима за Велику Скупштину, и према томе, .ако је одредба о распуштању Скупштине гг]»снета из Белгијског Устава у наш Устав од 1888, онда је то била једна -позајмица из неразумевања. Врло је деликатно питање, да ли је Н е лика Народна Скупштина обвезана претходним закључењтк* Круне и Народног Представништва. О томе код нас по <?тоје два мишљења. По једноме, Велика Народна Скупштин а иема никаке иницијативе. Њен је носао да каже шта мисли о оним члановима Устава о чијој се промени пита. ()*(а не би смела дирати у друге чланове који нису обухваћегШ решењем о њеном сазивању. Њој је надлежност у напрод ограничена одлукама Круне и Народног Представнидгтва. Као и ванредна Скупштина, она је строго везана задатак ради кога је сазвана. По другом г мишљењу, Велш«1 је Скупштина суверено тело, пошто она врши уставотворну власт, која стоји над свим осташм властима. Будући суверена, она не може биги ни ограничена, а најмање отлчним законодавним одлукама, које проистииу од једне ниже? власти. Круна и Народно Представништво имају да реше: тР е ба ли мењати Устав; шта ће се и како у њему мењати, т 0 Ј е само Велика Скупштина надлежна да оцешт, кад ее буде састала. Та два супротна мишљења огледају како у оним предлозима уставне промене које су чинила иоједини посланици, тако и у онима које су чинше дсоједине владе.