Branič

БРОЈ 3 И 4.

о условној осудч стр . "293.

даје теорији о мешовитим новчаним казнама нов елеменат за дискусију. Који дакле од ова два карактера треба признати новчаним казнама са гледишта одлагања? 9 Касациони суд са овог гледишта сматра их више као грађа.нске накнаде штете него д и као казне ; и следствено не допушта одобравање одлагања, јер се по члану 2 закопа ово не односи па накнаде штете 10 ). Ова се јурисдикција може оспораваги : заиста ништа не забрањује Финанспјској администрацији да решава о накнади штете независно од вовчане казпе, слаб је дакле аргуменат. којп се изводи пз чл! "2. С друге стране, узимајући као тачну теорију о мешовитим казнама, такву каква излазп из одлука, мора се признати: да она не придаје Финансијској новчаној казни бар препондарантан") казнени карактер. У томе се питање збуњује: карактер накнаде, каже Касациони суд, преовлађује. Најзад треба прибележити да је закон од 30 марта 1888, допушгајући примену члана 463 на казне, које се изричу у делима посредних данкова призпао тако јасно, колико је то могуће карактер казне новчаиим казнама ове категорије. Односи ли се то и на накнаду штете, која се тако модиФпкује услед декларације олакшавних околностн? Тако је већипа писаца сагласна да критпкује систем ираво-знанства у питању, којим се бавпмо 11 . Треба признаги да би нрпмена одлагања у предметима у којима се томе у практици п]10тиви њихов гајзоп сГ е!те, могла имати само незгоде 13 . Код ових је дела казнимост прописана више да се задовоље Финансијске иотребе. него ли због саме неморалности дела. Закон од 1891 који има са свим други циљ, могао би дакле овде да нанесе озбиљну штету дрнч.авној каси: појамно је дакле очајно противљење Финансијске адмипистрације покушајима, којима се хоће да да такво значење овоме закону. Ова су посматрања могла утицатп у извееној мери на систем који ;је усвојио највиши суд.

ч ). Не логу овде да, критикујем ову теорију: ио извесно је да ове казне

не могу бити у исти мах и казне и накнаде штете; треба изабрати јодан нди

другн од ова два карактера, који се искључују. (6аггап(1. I стр. 577).

10 ) Касац. 19. Нов. 1891.

и ). Тако нх она третира као казне не донуштајућ да се нзричу аротиву

наследника иреступника ; са гдедншта застаредоетт, хапшења за дуг, и т. д.

1Ј ) Законом од 30. децелбра 1888. (чл. 42.) ограничен је у извесној мери лринции који је лоставио нретходни закон. Представљали су овај закон као за-

конодавни случај. као жалосну имнровизацију, којаједонета нзненадно вотуиол буџетоког закона. Међутим не може се не признати његов домашај у опоме што се односи на теорију о мешовнтим новчаним казнама. Као што каже адвокат

ПезјагсКп : кад судска власт постави извесне правне принципе, и кад се законо" давиа власт меша у ове принцнне, треба се поклонити.

13 ) Носаг(1.