Branič

отр. 880.

б р а н и ч

број 10-12.

Исто ће бити са свима опредељајима, који су санкциоиисани законом, баш и са онима, који се односе на проста приватна права, јер да буде осигурано иевршење ових права тражи се увек, у извесној мери, евентуална помоћ органа јавне власти. Свако право дакле, увек ће моћи осгати без дејства услед немоћи иоследњег и највпшег императива, који га санкционише. У осталом то ће бити и у разним стуињима серије, и неће се ни исцрпсти сав ред императивних правила, ако у њему буде неких која се односе на власти, према којима није могућна никаква контрола. То ће бити на пример у случају истраге преступног дела пред судом, који би био неодговоран за своју одлуку о кривичној одговорности. Један оптуженик може бити ослобођен, ма да је очевидно крив; може бнти осуђен, ако се судије преваре или су предуверени, и ако је потпуно очевидна његова невиност. Ово нису хипотезе, просте игре духа. У свима временима видели смо еклатантна призната права, коЈа су ипак остала без санкције, покрај све принудне силе, коју је законодавац дао закону, услед немоћи императива, којима је био предмет извршење ових ирава. Све право, па ма како да су различне и строге његове санкције, не може се дакле задовољити са самом принудом. Његово потпуно извршење, које је немогућно без принуде, потпуно се остварује само силом моралног пристанка, који добија од оних, који су пристали да га даду или којима је дужност да му прибаве извршење. III Извори моралшог пристан^а Морални пристанак право добија из разних извора према времену. Доктори природног ирава хтели су да га изведу из друштвеног уговора, који је различно поиман. Са Хобесом, теоретичарем силе, овај је уговор погодба, којом су људи, конституишући се у друштво, уговорили да прекрате сваки рат свих противу свију, подчињавајући се једном апсолутном господару, коме је дужност да обузда својом сувереном вољом све супротне радљивости, које конкуришу једна другој. То је по Русовљевој