Branič

стр. 882.

в р а н и ч

број 10-12.

Али то је само површан изглед ствари. Морални пристанак, који је потребан за Формацију права, добијају тада установе на други начин, као у добу критике; имају га увек, и његов карактер у овом стању показује највише универзалности, извесности и силе. Овај појам о натприродном пореклу права слаби, али не ишчезава, после његовог раздвајања од религије и морала. Веровање, које се одржава у разним ступњима, у божанску установу сувереног законодавца, дуго још даје моралну снагу његовим делима, која им је потребна по самом њиховом постанку. Чак и сада се налазе слаби одјеци овог веровања код теоретичара монархије божанскога права. Међу тим долази доба критике. Не верује се више у натприродно порекло права, ни у божанску мисију законодавчеву, нарочито садашњег законодавца. Закон се дискутује; признаје му се несавршеност и празнине. Замишља се да би могао бити и друкчији. Садашњем праву иставља се насупрот боље идеално право. Заједница најпосле губи мало по мало и прогресивно своју веру у непогрешност законодавчеву и његових дела. У овом новом стању морални пристанак, који је увек неопходно потребан праву. не пропзлазећи више из самога свог порекла. и од власти, од које проистиче, у будуће може да иде само са садржајем права. Право има од тада овај пристанак само ако унутрашња вредност овога садржаја задовол>ава материјалне и моралне интересе заједнице. Овај развитак моралног пристанка, који је потребан праву, да би имало своју потпуно обавезну силу, одговара поступној супституцији облика слободе наместо облика прииуде, коју смо напред показали као најкарактеристичнији знак развитка у онште. То је у осталом, природна и потребна корегација, јер је развитак права само један од изгледа еволуције целога друштвеног живога. ГУ1АВА ЧЕТВРТА Закључак Право. 1^орист. Друштвена свест Појам о "правном поретку који смо се трудили да иредставимо у овој студији, показује као циљ праву: детерминацију обавезних одношаја коегзистенције и ко~