Branič

БРОЈ 10-12. РАЗВИЋЕ ПРАВА И ДРУШТВЕНА СВЕСТ СТР. 825.

потпуно њен појам правне свести који, пошто је само елеменат садржаја права, има само вредност чисто философску , у осталом врло сумњиву. Он не пориче да се може и чак да треба да се поправља право, и он ништа не примећава што се политичка наука занима овим предметом. Он само одбија да се сматрају начела, максиме, идеје, побуде, који могу покренути ове реФорме, као да истичу из правне науке како би се то назвало политике права. 18 Али распра тако постављена у ствари није више ништа до препирка око речи. Бергбом и аутори, који с њиме искључују идеално право из правне области, не веле да опредељај садржаја, материје права, нема важности. Они само мисле да овај ред истраживања не припада правној науци. Ми не поричемо вредност с Формалне стране права и проучавања које се бави да пронађе путове по којима извесна идеална одредба добија карактере позитивности и преобраћа се у правну обавезну одредбу. Овај део науке даје највиши интерес и који је, може бити, био сувише занемарен до сад од стране правника. Али не може се, без штете за правну науку, она сматрати као индиФерентна у материји основног права. Истина је да су оснивачи ове школе оставили и сами будуће право изван поља њихових спекулација. Ова омашка проистиче поглавито из њихових личних расположења, веома консервативних, и држали су као пречу, у развићу, једну од њених страна, и то ону која везује право садашњости с правом прошлости, и одстранили су своје погледе од будућности и прогреса. Ова немарност према праву будућности била је иначе појачана услед опозиције коју су им ставили приврженици природног права, једини радници на идеалном праву које су они имали пред собом, који су везивали, апсолутним начином, њихове системе по чистим схватањима а рггогг. Али начело историјске школе поставља теорију стварања будућег права као и права прошлости. Бергбом узалудно подржава и вели, да свако истраживање ове природе може само на крају краја довести ионово да се врати на природно право. Као што је рекао недавно, с разлогом, Најкамп, у своме Уводу у историју развића.

18 Вег^ћоћт, ор. м1. стр. 145.