Branič

број 10-12.

развиће права и друштвена овеот отр. 841.

мације целога правног поретка. У томе је баш главна мана целе ове теорије, по нашем мишљењу. Општа свест историјске школе, то је свест ограничена на Феномене правног поретка, али која у принципу обухвата све ове Феномене, која ствара све право. Из ње произлазе све тако многоструке, тако сложене диспозиције правног поретка. Савињи изузима из ових диспозиција извесне споредне прописе или прописе тако неодређеног карактера, који се називају ма каквом и у неку руку својевољном уредбом. Ако, каже он, основни принципи позитивног права, који живе у народном веровању, морају бити увек признати, реалност споредних принципа није тако очигледна. Да би имао јасну свест о томе, сам народ има иотребу да види да се чесго примењују ови принципи. Сем тога, извесне партије позитивног права показују карактер неодређености, који тражи да се утврди ма каквим правилом: таква су, на пример, правила о застарелости, о року, спољашњој Форми аката. Тако схваћена правна свест, сем ових изузетака, једини је извор свему скупу ирава. То је народни дух, који је примењен на све ма какве маниФестације правног поретка, па ма каква да им је природа, који ради на корист или саобразност циљу, или саобразно моралним идејама и правди. Критика историјске школе о овом питању одлучна је. Теорија школе, узета у овој опширности, истинита је само у ономе што се тиче примитивних времена. Национални дух само својом снагом може да произведе све право само у друштвима која се рађају, у којима, простота и једнообразност услова за живот и културу уливају у свих чланова заједнице исте начине мишљења и осећања, и причињавају да сви чланови подједнако схватају и поимају сав морални и правни живот. Ова једнородност, овај општи целокупан појам живота, слабе у колико се друштвени одношаји умножавају и постају сложенији и у колико се диФеренцирају индивидуе и условп за егзистенцију у опште. Колективна је свест тада у исти мах мање хомогена и мање подобна да обухвати све одношаје живота, а нарочито тако разнолике одношаје правног поретка. Радња законодавца постаје потребна и препондерантна. Његови рачуни о корисности, његове рационалне комбинације о