Branič

55*

ВРОЈ 10-12. РАЗВИЋЕ ПРАВА И ДРУШТВЕНА СВЕСТ СТР. 853.

тако да не може бити лишен корисних трудова своје радљивости, нити пренети на другог њене непријатне последице. Други закон изискује, да се сваки, вршећи тако радње, којима осигурава и развија свој живот, и извлачећи отуда добре или рђаве плодове, покорава ограничењима која поставља вршење сличних аката од стране других лица, која као и он имају право да прибирају резултате њиховог начина живљења. Овај други закон, који је само једна специјална Форма првог, у својој примени на друштвено стање садржи и резимише сву идеју о правди. Ова Формула о правди, коју је Спенсер већ обзнанио у својој Друштвеној статици, деФинитивно прелази у признање свачије слободе, која је ограничена слободом свију, у закон о подједнакој слободи. То је закон Кантов, максима коегзистенције природног права, на коју је Спенсер наишао на другом путу. Кант обзнањује ову максиму као захтев а рпогг стварајући апстракцију о целокупном којшсном циљу. Спенсер је изводи из погодаба живота у опште, и егзистенције и одржања социјалног живота. У серији глава, редом, Спенсер третира питања о интегритету и физичкој слободи, о праву употребе природних средина и праву својине, поклонима и легатима и праву наслеђа, о уговору, слободи рада, слободи веровања и култа, слободи мисли и њеним различним начинима маниФестације, гхраву жена и деце, и најзад о држави и њеним односима са индивидуом. Он се мало удаљује у детерминацији ових права, од доктрина о главним правним установама, које су у току. Његова се оригиналност састоји у закључцима, којима доводи у везу све ове правне установе, изузевши породично право и односе родитеља према деци, са својим јединим принципом. Ову је везу лако поставити кад је реч о правима лица. Али у дискусији о другим правима, и поименце, о праву својине и наследном праву показује се колико је слаба ова веза. Треба читати главе, које се односе на употребу природних средина и права својине, па да се види са каквим тешкоћама успева да их утврди и колико је несигуран његов закључак да је право својине, по свом пореклу, »подобно да се доведе у везу са законом о подједнакој слободи." На овај резултат долази само помоћу Фикције о великој домени,