Branič

ИЗ СУДНИЦЕ

107

6. истог §-а ужу [I тачнију реднкцију, а то н<>. би учинио да је био другог мшнљења. „Разлагању Суда имало би само онда м«с а, кад би на овакав наччн одређен рок ила^ања пао на датум, који не бп могао доћи у I одини издања, јер би се тек таквим одређивањем рока плаћања д^вело у с.умњу, када је рок плаћања, те би се и тиме довело у питање постизавање битног смера сваке менице као кратко времене артије од вредности (§. 99. трг. зак.) и заменика новца (85. трг. зак.)."

Симулапија је, готово, толико исто стара, колико и сам свет вер(.ватно, далеко да је Одиееј бпо прв I симулапт па свету. Питање о томе: шта је то у суштини симулација и каквим би начинима могуће било обелоданити је, занимало је лекаро још у стара вре 'ена. Тако, до нас је дошло, између осталога, једно дело познатога римског лекара Галена: „(Јцо то<1о <1ергећепс1еге орог1еа1 еовдрп ае«то1аге зе Нп^апк." (Како треба ухватити опе који се иретварају). Ипак, то питање није још ни до сад потиуно расветљено у иауци. Симулација може бити манифестована на два начина, а на име: или у облику диссимулације, кад болни субјекг издаје и представља себе за здрава; или у облику симулације, кад здрав човек из грава намерно улогу болесника. Прв, се појава, обично, испптује у сфери грађанскога процеса; друга се сусреће, готово, пскључиво, у области кривичних преступа. Којн је од тих облика пнтересантнији са научне тачке гледишта — доста је тешко рећи. Истина, диссимулација је изучена у психијатрији у неколико нотиуније; ио то се објашњава тиме, што је вршење испитивања над њом свагда било мног > лакше и удобније, пошто је у том погледу свагда богатији клинички материјал. Нспитивање симуланата лекарима долази у ошнте много ређе, — готово искључиво само тада, кад им се то наложи у интересу правосуђа, а такви случаји, сразмерно, нису тако честп. По томе, није чудновато, што је наука о симулацији у психијатрији разрађена много слабије, и што и данас на ту појаву многи лекари имају непра-

Саопштио богољуб М. В.

ПРЕСТУПНИЦИ-СИМУЛАНТИ