Branič

114

Б Р А Н II Ч

№еие 81ааМећге, уоп Апћоп Мвп§ег — XII. п 336. стр. Лепа, бивћау РГбсћег Уег1а§. Ово дело, које је пре неколпко дана угледало света, маркантна је лптерарна појава. Антон Менгер, доскорашњи приватни доценат на бечком универзитету и брат чувеног национал-економа Карла Менгера, постао је на један пут чувен и славан човек. После његовог првенца „Оа8 ћпг^еИсће КесМ ипс1 с!ге ћезГМовеп Уо1кзк1а88еп" дошло је ово друго „Иеие З^ааМећге" у коме је као социјалиста, због чега је и изгубио доцентуру у Бечу, покушао да теориски конструшпе буцућу социјалистичку државу. И ако је за Менгера прва тачка будуће социјалистичке државе услов, да срества за продукцију буду државна, општа, у теориском разлагању принципијелно се разлнкује од Маркса. Овај је у главном учио двоје: да су економни и технолошки односи узроци свију историских преврата и револуција, и да ти преврати постају из неке унутрашље нужности, дакле, морају постати. Обоје је по Менгеру нетачно. Врло вешто указује ои на слабости чатеријалистичког схватања историје и наглашује, да треба религију, државу и привреду сматрати као првобитни резултат поретка човечјег делања, који сразмерно имају иста значаја, религија, колико држава, и ова колико привреда. Нарочито је араво чешће много моћније од прпвреде. Сила и моћ јесу једини услови, који су, по Менгеру, створили данашњи правнп иоредак, који је без изузетка свима богатим п моћним иовољап а бескућнпцича и маси, која пема имања, неповољан и несносан. Тако се и објашњава социјални покрет у садашњости: да класа која нема имања захтева повољну примену социјалне деобе моћи. Марксисте, гели Менгер, мишљења су, да ће будућа социјалистичка држава морати попићи из развитка економних одношаја, било да је људи хоће или неће. Докле Менгер мисли на против, да ће воља створити будућу државу и без те воље будуће државе никад не може бити. Марксизам се слави, да је социјализам довео од утоиије до науке, ношто је од социјализма „жеља" прешао на покушај да докаже унутрашњу потребу социјализма, а одрекао се, да будућу државу још данас у мислима гради. Менгер на иротив још сада конструише државно право будуће државе и по Марксистичком схватању враћа се од науке ка утопији. По њему, само је један део данашњег права прпродног карактера, ириватно право, докле јавно право већ данас има рефлектирајући карактер, .јер „устави већином нису резултат историске борбе у току векова, већ чеда револуције, државних удара и т. д. на основу теорије или по угледу на стране обрасце". На место природног права по Менгеру по свима пољима мора ступити рефлектирајуће право