Branič

ЗАСТУПНПШТВО У ГРАЂАНСКОМ ПРЛВУ

17

согриз робзМепШ, а ашпшз ро8б1с1епс11 мора увек да пма сам принципал. Шлосман, не само што одриче у опште постојање заступништва у римском праву, но не дозвољава чак ни то, да је римско право допуштало ма какве изузетке од овога општега правила, па чак и у случају стицања државине. Противу Бринца и Шлосмана устају Цпчерман и Митајс, признавајући, да је римско ираво допуштало заступништво при стицању државине«. Нерсесов 30 , критикујући гледшпте Бринца, оправдано примећује: „да се мишљење Бринца мора показати као неосновано, између осталога, п у случајима, када заступљено лице нема воље (малолетни, душевно болесни, правна лица и т. д.)", — а ово баш -Јагурски и тврдн, да је у римском праву било могуће стицање државине путем непосреднога заступништва, коју заступник правнога лица и старалац малолетнога стичу без воље приципала 12 . Огромна већина иаучара (управо рећи сви, изузимајући Бринца и Шлосмана) деле то митиљење, да је римско ираво допуштало застунииштво при стицању државине^. Строги и неподесни принции старога права, који није дозвољавао добровољно заступништво у свима правним пословима, био је доциије измењен под утицајем практичних нотреба и тако је римско право као изузетак од општега иравила допугатало стицање државине иомоћу добровољнога заступништва. Римско право од општега правила односно заступништва допуштало је и следеће изузетке: 1) право сопствености која се стицала на основу државине т. ј. нутем оссираИо, кгасћУо и ивпсар10; 2) стицање заложнога ирава, п 3) стицањз наследства ћопогиш ронзебвГо 23 . Овде морам рећн п то, да је код Римљана иостојао т. зв. јиббиб, који личп на мандат само у примени на породичне одногааје 24 . Ова последња околност — велп Нерсесов — иоказује иа карактеристичке знаке једнога и другога појма. Мандат се нпје могао дати искључиво у интересу мандатара, међу тим јиббИб се врло често односио на ствари самога потчињенога; мандат је бпо консесуални уговор међу мандантом п мандатаром, ајибаибјебио једностран акт воље господара — роб или син нису се могли договарати са својим господарем 25 .

19 ' м1ие15 — „т)1е 1>ећге уоп (1ег бкеп^ег^гешп«;" стр. 51—67. 20 НероесонЂ, в. отр. 134. 21 Загурсш — „влемент. учебникЂ рим. приа" обшал чаотв, кљ. I. стр. 240. 22 ргмпсћ не11тапп —■ „в1е 51е11уег1:ге1:ип^ т кесћ(:5§;е8сће{1:еп" стр. 99 говори : „ишег <1еп аизпаћтеп, л^е1сће пасћ с1ег ћегзсћеп(1еп 1,ећге (1аз гбт1зсће кесћ! с!ег тјп2и1бзз1°;ке11: сћгес(:ег 51е11уег1гешп°; ве51(:2ез с!игсћ 5(:е11уег1ге<:ег тб^нсћ ^ел^езеп зе1." 23 Загурсгии, Љ. св. I. стр. 240; Дмитрш Лзаревичт., Љ. књ. I. стр. 230; ВшгдшеидЂ. — „учебннм. иандектнаго прапа," обтал частћ, књ. 1. § 73. отр. 16424 БаронЂ, Њ. књ. III. § 221 стр. 28. 25 НерсесовЂ, — Њ. стр. 122.