Branič

ЗАСТУПНИШТВО У ГРАЂАНСКОМ ПРАВУ

ће бити, ако се сетимо, да се и ровкшшв сматра као наследник наследодавца, па какав ће он бити заступник онога, при чијем животу он чак и не постоји на свету. Као што ћемо видети, суштина се застунииштва састојп у томе, кад једно лицеевршава правну радњу у место и у име другога, при чему правне последице ове радње прелазе на последњега; свршавајући ову иравну радњу, заступник фактички изражава своју вољу, но правно ова се вол>а сматра као воља заступљен >га. Према овоме, како се може сматрати р08ктш8 као заступник наследодавца, чију вољу он изражава, кад код њега воље нема, а закон га сматра као наследника наследодавца. Наследодавац умро, воље код њега нема више, нас.ледник се још није родио, воље његове још нема. Како ће бити у том случају? Кад не постоји ни наследодавац, чија воља мора правно поетојати, а тако исто не погтоји пи наследник, чија воља мора фактички поетојати, то се ни у ком случају наследн .к не може сматрати као заступник наследодавца. То исто морам рећи и о оним пунољетнпм паследницима, који ступају у права и обавезе наследодавца. Ја сам већ казао, да заступник свршава правне радње у место и у име заступљенога. У овом копкретном случају, наследник испуњавајући права и обавезе наследодавца, свршава бпо попппе, — а не у име и у место наследодавца; све што он изврши, па ма какве радње ио правима и Јобвезама наследодавца, он то врши у своју корист, а не у корист пласледодавца, а кад је то тако, онда се ни у ком случају не може наследник назвати заступником наследодавца, — а сем тога још и по томе, што заступник ради не само у место и у име заступљенога, но п у корист последњег, на чак и Ке^оиогшн §е8к>г (у случају ратихабиције од стране с1ошшп8-а), као што ће мо доцније видети, сматра се као заступпик с1опшш8-а само у толико, у колико он ради у корист последњега и све оно, што је свршпо у свој.у корист, заступљени — с1отпш8 није дужан да му накнади учињене трошкове, нарочито за то, што се Ке^оИогшп %ззк)г у том случају не сматра као заступник дотшиз-а. Ради потврде овакве моје оцене на поменуто гледиште, ја ћу сз позвати и па Нерсесова, који вели, да је потпуно неправилно подводати под појам заступншптза и одаошаје наследнога права 37 . Из изложенога односно заступништва у римском праву, може се извести следећи општи закључак: „да, изузимајућл горе изнесене случајеве, заступништво у оном смислу у каквом оно постоји у сувременом грађанском праву, није било иознато у римском праву." /Л < -Ја се више нећу задржавати на излагање института заступништва у римском праву, јер то и није моја задаћа, већ само

37 Нороеоов 1 !,, Љ. отр. 41.