Branič

Б Р А Н II Ч

рећи још неколико речи о оном гштању, које се и данас сматра као спорно, а то је: у ком се времеиу заступништво понсло развијати у оном смислу, у коме опо постоји данас. Већипа противуречних мишљења по овоме питању била су иречишћена, благодарећи заслугама иознатих научара: Савињија, Бринца, Јеринга, Лабанда и др. Они су се много трудили, да питање ово поставе на удобније земљиште за његово испитивање и решење. Један од најглавнијих писаца по овом питању — Цимерман иочиње своје исиитивање овпмречима: ,,да су са издавањем епохалнога списа Бухкинога — ГЛе Бекге уоп с1ег З^еПуегкгект^ ђејт Аћ8сћ1и88е оћИ^акопсћеп УогГга^е, — испитивање обрадили са особитом љубављу само на један одређени део, који је у току многих векова или био забачен или, п ако је било ма каквога испитивања по том делу, то оно није било непристрасно, већ су увек на њега гледали са неким предубеђењем". 28 Резултати до којих је дошао Бухка, били су без икакве измене примљени, што је доцније и узрок био многим противуречним погледима и погрешним мишљењима по овом питању. Почели су се дизати гласови противу пспитивања Бухкинога и у иовије време сваки писац објашњавао је ово питање по своме схватању и тако је стање било све до 1885 год. кад је Г)г. Бис1ш§ МћЖеГб у свомеделу „ГИе Бећге уоп сГег ЗМ1\ г ег(л*екпи>'" скупио и критички оценио све правне резултате односно застугшиштва и до извеснога сте= пена измирио иротивуречна мишљења по овом питању. Но не треба мислити, да је с појавом овога дела Митајсовога нрекинут сваки даљи сиор ио овом питању. Без обзира натопитање у опште о застушшштву и сада се у литератури сматра као спорно и готово рећи, сваки писац по овом питању стварао је засебну теорију, као што ћемо доцпије видети. Данас, сем неколико иисаца, у литератури сви <у сложпи у~томе: „да у сувременом грађанском праву постоји практички институт — застушшштво у правним пословима у том смислу, да се субјектом закљученога правнога посла сматра не заступник, но заступљени." Тако исто огромна већина научара сложнаје у томе: „да римском ираву није био познат институт заступништва у оном смислу, у коме га разуме сувршено грађанско право, да је такав институт створило сувремено обичајно право и сувремена јуриспруденција." Са развићем грађанскога саобраћаја и иравних одношаја међу приватним лицима, грађанско се право на крају крајева морало ослободити са свим од конзерватизма и формализма римскога

28 јз_ г> Егпз! 21тшегшапп — „В1е Л,ећге уо.п (1ег 31;е11уег1:геит§; ^е^. Се51до" стр. 7.