Branič

Б Р А Н II Ч

један од најдуховитијих и неоспорно, најспремннјих бечких адвоката, пун вазда оригиналних идеја и оштар у излагању онога, чега се иодухваћа. Делце ово представља управо психолошку аутобиографију и.егону, јер се он није ограничио само на систематичко разлагање материјала о коме је писао. Делце је пуно индивидуалних опсервација и перспектива о разним приликама у које адвокати долазе, и изноеи фотографску слику, какавједанас аустријски адвокат и какав бп требао да буде према животу, друштву, послу, клијентели, у парламенту, према науци правиој, као беседник, етичар и књижевник. Уњему јепуно нових мисли о претходном образовању, организац гј I колегијалности адвокатској, о адвокатским писарима и конципијентима, о хонорару, па чак и .. оделу; у кратко није остала нп једна страна адвокатског живота нетакнута. Здраве мисли, искуство, компарација са адвокатима у другим земљама, конвенционална правила, савети и реминисценције, озбиљне и ироничке примедбе, које се односе на силуету живота, исиреплетане су у целој књизи, тако, да са оннм жнвим стилом, којим је она пнсана, дају тек занимљиву целину, У другој књизи писац износи предлоге своје за реформу аустријске адвокатуре и одсудно је противан лшпегиб с1аи8И8-у (ограниченом броју адвоката), о коме вели, да нлгде друкче не постоји до у земљама са инквизиторским поступком и полицијским државама. Лшпегиз скиеив био је средство да се адвокатура, нретвори у бирократију. — Како је ово делце од особитог значаја по цео адвокатски сталеж, пост&раћемо се, да у идућем броју „Браиича" ма и у изводу донесемо нека места из њега. - I. Судсна реФорма у Италији (Н ви законски пројекат пред пталијанеким парламентом). Италијанској комори подиет је иа решавање и о обрење законски пројекат о судској реформи. И ако је у ошнтеда нарочито у Сенату наишао на велики отпор, да изгледа сумњиво, да ли ће на послетку продрети, ипак је вредио, да о њему прозборимо неколико речи, јер је он нови доказ, како романтична Италија изумнре и како модерне идеје на гшслетку односе победу. Иарочито су интересантни мотиви, које је Занарделиизрадио и додао законском нројекту јер су пуни истине. Тамо се велп: „Италијански народ има врло мало вере у своје судијо, које се вечпто пападају, сумњиче и критикују. II саме судпје обузете су песимизмом; пе оссћају се сигурним, никада мирни и сматрају себе као жртву ћуди својих предпостављених." Циљ је, дакле, овом законском пројекту: да се судије учине независним од извршне власти и п.ихов материјални као и социјални положај да се побошља. С друге стране, оизт, учиниће се да мање способни елементи буду искључени од више кармјере. Даљи циљ, који се овим законом смера постићи јесте тај, да се број судија смањи и на тај начин бољим елемент 1ма осиг ра што брлса каријера. Тај би цил, закон најбоље иостигао тиме, што бп број судова смањио. Али Занардели пије смео са том „револуционарном" идејом далеко отићи, већ се помогао тиме, што је укинуо колегијалност и од три број судија сман.ио на један.