Branič

ЗАКОНСКО ЗАЈ10ЖН0 Г1РАВО

предаје извесне ствари, дотле не испуни, док поверилад не испуни према њему — дужнику — своју обвезу из истог односа. Суштина је, дакле, права задржавања у негативном понашању дужниковом према тражбеном праву повериоца, док на против давалац под кирију, задржавајући ствари кирајџијине, које стоје на расположењу овога, у издатом локалу, позитивно напада државину кирајџијину. За вршење права задржања (шз гекепиошз) претпоставка је, да онај који га буде вршио у државини ствари коју задржава, док је у нашем случају баш обратно: давалац није држалан унесених ствари већ кирајџија. Право, дакле, даваочево на унесеним стварима, није шз ге^еп^ошв, већ право заложно, право са главном конзеквенцом заложног права, овлашћењем за продају заложених предмета, а овлашћење даваочево, да унесене ствари задржи у издатом локалу ради обезбеде кирије, јесте само једна манифестација његовог заложног права". С тога су већина писаца и законодаваца 4 ово право даваочево, наунесенимстварима означпликао заложно право. Друго је важније спорно питање: да ли је овом средству обезбеђења основ у прећутном уговору између даваоца и кирајџије, или му је извор постанка, без обзира на вољу сгранака при закључењу уговора о кирији, у самом законском пропису? Другим речима: је ли потребно да уговорне стране при закључењу уговора о кирији мисле на то, да се уговор закључује под том погодбом, да унесене ствари служе за залогу за евентуално неплаћену кирију, па да то не искажу за то, што се то само по себи разуме, да дакле стране прећутнопристану нату погодбу, или је основ овоме заложном праву само позитивни законски пропис, који даваоцу ово право даје баш и у случају, кад уговорне стране на залагање и не мисле? Од решења овога питања зависи и терет доказивања у случају кад би кирајџија тврдио, да се на залагање унесених ствари при закључењу уговора о кирији није ни мислило. Јер ако

3 В. Н. ЛУасМег, (1аз Уогаи§8гесМ <1е8 УеггшеЉегз, отр. 14.

4 За римско право најбољи писци мишљења су, да је по аему даваоцу лрипадало заложно право, а не шз ге<;еп1лотв. В. 61иск, Коттеп1аг (1ег РапДекг.еп, В. 18. стр. 422, БепЉиг^, ор. сН. стр. 297, Л^шЛвсћеШ, РапДеМеп В. I. сгр, 1037. Римском праву следују такође и пруски ландрехт (А.. I/. И. I. 21 § 395) аустријски и немачки грађ. ваконик — § 559. На против саксонски грађ. зак. — § 1228 и швајдарски — аг1. 294 средство обезбеђења даваочевог не називају заложним правом. иећ му признају гав ге1епИоп18 личне природе. Швајцарски законик везу.је с овим правом и право продаје унесених ствари, услед чега је само разлика у имену од осталих законодапстава. Црногор. Имовински Законик не назива средство обе-јбеђења да1>чочевог заложним правом, већ овлашћује у чл. 295. даваоца под кирију какве куће или здања да од кирајџијиног покућствч или других покретних отвари, које. се у здању налазе обустави онолико, колико треба аа сигурност још ненлаћене му најмовине.