Branič

I

НЛСЛЕДНО ПРАВО

13

(делације) наслеђа, и то пречи и од тестамента и од закона (в. §. 394. „ако он умрли — уговором или завештањем није другојаче уредио" и чл. 92. правила о поступ. у несп. делима), но с том разликом, што Аустријски законик 1 олраничава овај основ опоруке наслеђа само на супруге , док по нашем законику, судећи бар по §-у 425., уговор о наслеђу могу закључити и друга лица, а не само супрузи (в. §§. 780—783. и 788, у глави о брачним уговорима.) 160. — Уговори о наслеђу нису били пззнати Римљанима. Њих су у Немачкој, од рецепције Р,-мскога Права, признали пракса и Обичајно Право., а потоња научна обрада Рим. Права развила је ту правну установу. Од модерних страних грађанских законика само неки (немачки, §§. 2274—2302., саксонски, §§. 2542—2563.) допуштају уопште свима, а не само супрузима да закључују уговоре о наслеђу 161. — I Врете уговора о наелеђу. — Уговори о наслеђу разликују се на афирматшвне и негативне. 162. — 1) Дфирмативни уговори о каедеђу или уговори о наслеђу у ужем смислу су они уговори, којима завештатељ осигурава право наслеђа своје заоставштине својим сауговорницима. А то су, пре свега: а) уговор о постављању наследника, којим се уговорном наследнику осигурава универсална сукцеспја било целокупне заоставштине уговорног завештатеља било само неке одређене квоте исте. Они су често и узајамни, нарочито међу супрузима, тако, да је онај уговорник, који другога преживи, уговорни наследник онога, који је раније умро. Затим, б) уговори о легатима или партикуларни уговори о наслеђу, којима се сауговорницима осигурава право на извесне легате. — Ови су уговори сродни с даровима (поклонима) на случај смрти, али не и истоветни, јер се они (уговори) не могу оаозиватн (ревоцирати). 163. — 2) Дегативни уговори о наедеђу су они

1 §, 602. „Уговори о наслеђу, који се тичу свеколике заоставштнне или одређене квоте исте у обзиру на целину, могу се пуноважно углавити с а м о међу м у ж е м и ж е н о м. Прописе о томе сидржи глава обрачннм уговорима."