Branič

14

Б Р А Н II Ч

уговори, којима се евентуални наследник одриче свога будућег арава наслеђа (Егђуегасћ1е). 164. — II. Сеновна правна правила о афирмативним уговорима о наедеђу. — У теорији Општег Приватног Права, које је, у Немачкој, познато под именом Пандеката, важе о у?оворима о посшављању наследника извесна правна правила, која се примењују и на уговоре о легатима, у колико то допушта посебна природа ових. А то су ова: 165. — 1) Уговор о постављању наследника заснива позив на заоставштину уговорног завештатеља ако је он умро ире уговорног наследника. С тога су и иравна дејсшва тога уговора у суштини аналогна (подобна) правним дејствима тестаменша , а разликују се од ових последњих само тиме, што уговорни завештатељ не може, противно уговору, опозваши позив уговорног наследника на наслеђе. Ово важи и за наш законик, в. § 781., по коме се уговор на случај смрти сматра као тестаменат, само што по својој вољи без воље друге стране, не може се од њега одусташ . По овоме, уговорни наследник мора такође иреживеши уговорног завештатеља, (као и исиуњење услова и одређени рок), да би свој позив на наслеђе могао остварити (§ 52.). А од воље његове, пак, зависи хоће ли уговорно наслеђе примити или одбити, кад се исто отвори. 166. — 2) Уговорни завештатељ задржава, и покрај оваквог уговора, право да, за живоша свог, неограничено располаже са својим имањем. Тако и по нашем законику в. § 781. „Но од имања, с којим је ко уговором на случај смрти распол^жио, остаје за живоша господар" (т.ј. сопственик, § 211.). Шта више, он је властан и дарове (поклонеј чинити; али, ако су ови учињени тога ради, да се осује ии право уговорног наследника, може се због зле намере (Уо1и5-аЈ дародавчеве тражити поништиј истих (§ 303.а у вези с § 565). — Но наређењима своје последње воље, уговорни завештатељ не може право уговорног наследника ни осујетити ни сузиши. Тако и по нашем законику, в. § 781: „Но ако иреживела другу страну не би, на случај смрти не може наредбе чинити".