Branič

254

б р а н 14

„беше, 1(аи(1у ип<1 Уегћгесћег1ћит •' — Под овим насловом објавио је Вгипз у „Архиву за криминалну антропологију" рад, који је леп приложак за појимање везе, која постоји између горња три појма. О сујети, надувености, нетактичности многих генијалних људи писано је много. Вгипз сада износи , да су та својства у самом бићу једног ђенијалног човека урођена и позива се за то на Воделера, Вилде-а и Пржибиљевског. Један велики број ђенијалних људи представљају извесне ствари друкче нсго остали; то истичу целом својом појавом, својим понашањем, оделом, и у свакој прилици хоће да су друкчи него обични смртни. Они су ан ишсоцпјалног духа. Али та антисоцијалност последица је целокупног унутрашњег схватања једног генија. Ванредна осетљивост, која брзо реагира, стално осећање које јеусупротности с осећањем других људи чини, да ђеније осећа и оно што други људи не могу осећати, и његов мозак јако вибрира где се код обичних људи мозак тек покреће. То друкчије осећање изазива антисоцијалност која води спорту и Оап(ЗиИћЈт-и. Вгипз на сличан начин покушава да докаже, да је прави злочинац свесан антисоцијалист, који избегава друштво, који хоће самостално и независно да мисли и на кога ни презирање других чланова друштва, не може да утиче. Такав тип Вгипз изводи из Достојевскијевих романа и на завршетку пита, да ли често уметничко стварање једногзлочинца не паралише физичко разоравање, т. ј. да лиједанђеније да није постао уметник, не би под другим условима постао злочинац?