Branič

45

1. октобра 1897. Бр. 3484. да је осигураник у времену осигурања имао више од 62 године, јер је ово уверење извађено из „пописне књиге људства", која се оснива на исказу самих пописника. Из тачке под 2. и завршног става „Неоспоривосг општих услова за оситурање" види се, да важност закљученог уговора зависи од тачности и истинитости података субјектнвне стране осигураника, у првом реду о његовим годинама; и зато је Апелациони Суд код оваког стања ствари, а с логледу на тарифну књижицу осигурања, по којој друштво и не осигурава лица преко 60. година (в. прилог одговору на тужбу), требао да размисли и оцени: да није осигураник, у цељи, да његови наследници дођу до осигуране суме, употребио према друштву недозвољени основ т. ј. обманом о годинама, изјављујући да му је 48 година, навео га на закључење уговора, који повлачи теретне последице; и да ли према овоме овде није случај наведених законских прописа у ком би положена премија од стране осигураника приплла туженом друштву у име накнаде." Протпвразлоза Аиелационог Суда од 19. новембра 1899. Бр. 4227. „У недостатку крштенице или извешћа бабице или крштеног кума, има се примити као доказ о годинама старости дотичног лица, исказ суседа или других познавалаца његових, који могу знати кад је се то лице родило, односно колико је старо. По томе, кад тужилачка страна у недостатку крштенице осигураника пок. Николе, подноси извод умрлих, којим се као и поднетим уверењем сведока познавалаца покојникових од 10. августа 1897. год. (в. прилог тужбе Бр. 1974), тврди, да је он у време осигурања има 48 година, онда се та доказна средства имају примити као потпун доказ о томе. Доказну вредност ових исправа, не може да слаби уверење општинског суда издато на основу пописне књиге, ко'е је поднела тужена страна; јер пописна књига према природи и установи својој може да послужи као доказ само за финансијске, односно пореске циљеве а никако и као доказ о годинама старости дотичног сопственика пописаног имања; тим пре, што се из