Branič

73

примедбама свог II одел. од 1. фебруара 1897. Бр. 240. поништио је горњу пресуду Апелационог Суда из ових разлога: „По § 928. а. грађ. зак. застарева за време у истом закону одређено, свака тужба по тражењу заслуге раденика и надничара. Како се из акта овога спора види, да тужиоци нису ни једно од овога двога, већ један је цимерман, а други тесач мајстор, то је Апелациони Суд с погледом на § 928. 3. грађ. зак. погрешно тужиоце горњом својом пресудом одбио од њиховог тражења, на основу горњега закона, а сем тога Апелациони Суд погрешно је у побудама ове своје пресуде навео, да је тужена страна себе бранила застарелошћу у одговору на тужбу кзд тужена страна у опште на тужбу ни одговорала није". Апелациони Суд под 20. фебр. 1897. Бр. 148. није усвојио горње примедбе Касационог Суда, но је дао ове своје против разлоге: „Пропис § 928. 3. грађ. зак. на који упућују примедбе, не односи се на овај спорни случај, већ регулише трајање одговорности архитекта и предузимача за тврђу (солидност) грађевина и предузећа изричући, да таква одговорност престаје после 10 година. Како је овде спор о награди раденика, која има основа у глави XXVI грађ. зак. која говори о најму, и како под појам раденика, посленика, спадају сви раденици у опште, били они прости раденици или учени људи, вештаци, лекари, и т. д. међу које долазе и предузимачи и мајстори (§ 719. грађ. зак.) то онда и застарелост тужбе ових раденика регулише § 928. а. пом. зак., на коме је Апелациони Суд своју пресуду и засновао. По доношењу ове своје пресуде Апелациони Суд није се огрешио о пропис § 949 грађ. зак., јер се тужена страна позвала на застарелост у акту Бр. 8014|95. Касациони Суд у општој својој седници од 17 марта 1897 Бр. 1798., није усвојио горње противразлоге Апелационог Суда, то је одржао у сили и важности примедбе свога II одељења Бр. 240. без об-