Branič

272

Б Р А II II Ч

ник: „Хе сш с1о1иб зииз рег оссазгопет јипз сопка паШга1ет аес|гп1а1ет ргозћ." Како је овај принцип признат у данашњнм позитивним чисто јавним правима дебате, нарочито у кривичном н грађанском спору, изнећемо потанко мало ниже. Претходно позваћу се само на један иараграф садашње угарске уредбе о грађанском спору, која драстично изражава забрану обмане. У зак. чл. 1894: 1ЛХ, § 49 под казном је забрањено подношење апелате за случај „*кад се суд увери, да апелант окончање спора отеже просто у циљу, да тим наједи суд или протпвничку страну." Овде имамо сјајан пример јавноправне обмане. Резултат наших досадашњих истраживања је дакле овај: Ако је истина, да сваки који узима учешћа у јавној дебати, пма безусловно право говора, тако звану „слободу говора," онда вршење тога права прелази у неправо, кад се вршп искључиво у циљу да се отегне дебата и доношење одлуке или да се осујети резултат. Ако је истина — рекао сам — да сваки има такво право слободе говора. Овај став пак по себи није истинит, а с тим долазим на праву тачку свога доказивања. Поводом оиструкција чује се где се много говори о тако званој „слободи говора." У чему се састоји та тако много помињана слобода говора? Је ли у томе, да сваки учасник сме говорити кад хоће, где хоће и како хоће? Нико неће тврдити да се у тој форми састојн слобода говора. Сваки признаје, да се не сме како хоће говорити: док један говорник говори не сме други узимати реч. Не сме се говорпти нп како хоћу; сваки сме говорити само на начин, који је у употреби прп дебатама, то јест тако, како се може сложити с принципом тако зване парламентарне дебате. II најзад, не сме се говорити шта хоћу; сваки се мора ограничити на питања, о којима се дебатује, сме говорити само о ономе, што, како се то обично каже, „принадлежи тој ствари." А иначе зар нема ннкаквих других граинца слободи говора ? Уверимо се. Неко се јавља за реч, устаје и држи кратак говор, који се садржином односи на предмет дебате и по форми је без приговора. Пошто је казао све што је имао, почиње изнова и узгред говори још једанпут, двапут, трипут, четири пута и по десети пут једно и исто. Руковалац дебате допушта да се једанпут понови; али чим код трећег и четвртог понављања