Branič

ПРАВНА ЈЕОРИЈА 0 ОПСТРУКЦИЈИ

273

постаје иесумњива намера, забраниће сигурно говорнику даљи говор на тај начпн и ако говорник не напусти свој метод т ускратиће му реч. Сваки ће се паметан човек сложити с овим ноступком. Па ипак на чему се заснива овај председников поступак? Говорник је био на реду, није употребио ниједне непристојне речп, говорио је о предмету, па чак по садржини говорио је сасвим наметно. Ако је оно, што говорп, било само по себи без приговора, запхто га не сме двапут једно за другим поновити, ако ужива „слободу говора?" Одговор: Што нико нема слободу говора у том смислу, да без циља и сходности трпа речи, већ само у том смислу, да се говором служи у циљу дебате: јер, једном речи, нема право говора, већ право дебате. Дебата се разликује од простог говора субјективним смером онога који говори. Ко узима реч у циљу да расветли питан.а, која су у дебати, по својој моћп, тај дебатује; ко не говори у том циљу, тај не дебатује, тај само говори. Истина нико није обавезан да буде паметнији него што је. Не подлежи оцени, па се стога не може поставитп ни као критеријум употребе права, у којој су мери поједини говорници способни и обавезни да објективно упуте напред дебату. С тога сме узимати реч и онај, који не зна рећи ни шта паметно, ни шта ново, па с тога врши и онај само своје право, који из лењости, индоленције, па чак и супротно своме бољем знању држи говор, који је с гледишта дебате бескористан, који не користи питању што се налазе на /гапету, можда га чак прави забрканијим и конфузнијим, него што је бнло пре његовог говора. Ко своје право говора врши у том погрешном правцу, конфузно, супротно циљу, па можда чак супротно своме бољем знању и савести, дебатује истина рђаво, супротно циљу, чак несавесно, али ипак дебатује. Дебатује и онај, којн дебатује не искључиво у циљу да потпомогне дебату, већ споредно, па чак можда у првом реду у другом циљу: из личне сујете, воље за диспутом итд. Јер такви лични споредни ци• љеви већином владају у већој или мањој мери онда, кад неко узима реч пред јавношћу и реч му се не може ускратити већ и због практичне немогућности контроле. Али кад се једном несумњиво увиди, да говорник неће уиутити дебату напред, већ да искључиво и изрично узима реч у намери да задржи ток дебате и осујети њен крајњи циљ: онда је несумњиво да говорник неће да дебатује, да жели баш супротно: БРАНИЧ 18