Branič

668

Б Р А Н II Ч

рочиште, и ако је на исто — редовно позван његов пуномоћник, додајући, да не дугује утужену своту. Суд, према законским прописима, који су на снази, морао је да прими захтјев Мартинов. Одбио је тужбу Павлову и осудио је Павла да плати Мартину дангубу и трошак за то рочиште. Кад је адвокат Павлов примио ту пресуду, покушао је, што је могао, да спасе вересију свог клијента. Навео је разлоге, који су га спријечили да дође на рочиште. Ништа није могло да му помогне. Друга и трећа молба потврдиле су пресуду првога суда, којом је одбијено Павлово тражење према Мартину. Павао на то потражи судбеним путем адвоката, да му надокнади штету, коју је претрпео ради његове немарности. Кад је он тај посао повјерио адвокату и дао му неограничену пуномоћ, а кад је адвокат примио тај посао и пуномоћ, он мора да одговара Павлу за штету, коју му је нанео. Ако је писар погријешио и није забиљежио рочиште, за то ипак адвокат треба да одговара. Сваки је шеф одговоран за дјела људи, -— које он држи и плаћа у својој канцеларији, у колико се, наравно, та дјела односе на радњу адвокатску. На рочишту о тужби Павловој против адвоката, адвокат је тражио, да се тражење одбије. Истина је, рече адвокат, да је он одговоран за цјела свога писара у адвокатској канцеларији. Он би одма исплатио Павлу тражену своту у име накнаде, кад би Павао доказао, да је он заиста претрпео какву штету. Да то Павао докаже, требало би установити, би ли он добио парницу против Мартина. Тек у овом случају, гдте би штета била доказана, адвокат би могао бити осуђен, да је накнади. Пошто Павао није доказао, а и не може доказати, адвокат неће да намирује штете, које нема. Адвокат ипак изгубио је парницу у првој и у другој молби. Први суд осудио га је, да плати Павлу, што је овај од њега тражио. Адвокат, кад је примио посао Павлов, примио је на себе и сву одговорност. С тога мора да надокнади штету Павлу. Суд друге молбе потврдио је ту пресуду, усвајајући разлоге првога суда. Адвокат је уложио ревизију за Врховни Суд у Бечу против пресуде друге молбе. У разлозима ревизије казао је у главном оно, што је говорио у првој молби. Неће да плати никакве накнаде, кад штете нема и кад штета није доказана. Врховни Суд својом пресудом 21. јуна 1906. примио је