Branič

Страна 20.

„Б Р А Н И Ч"

Број 2.

садржине и истога смисла је и 0. 0. С. К. С. од 10. маја 1906. године, Број 4/24. (Ж. Перић, ор. сИ. стр. 165. и Г. Никетић, Грађански Законик, страна 386., код § 670.). Какво је право право прекупа? Питање се овде поставља у том смислу, да ли је право прекупа стварно право или тражбеио, односно лично право? Од одговора на то питање зависи и то: какво ће дејство извршеног права прекупа бити; на један би начин дејствовало право прекупа као лично право, а на други начин ако би оно било стварно право. И последице извршеног права прекупа би биле разне према томе да ли је оно лично или стварно право. Ми знамо да је стварно право такво право које не води рачуна о овој или оној личности, већ да је оно везано за извесну ствар и као такво вреди ег§а отпез. Лично право је, пак, такво право, које је везано за неку личност и које дели судбину баш те личности, па због тога и вреди само ттег рагЈез. Питање је сада да ли је право прекупа стварно и да ли као такво вреди ег^а отпез, или је лично и вреди само т!ег раг1ез. Када се то питање поставља мора се имати у виду, да постоје две врсте права прекупа: законско и вољно право прекупа и да код овог последњег предмет могу бити како непокретне, тако и покретне ствари. Да видимо прво : какво је право законско право прекупа? Изворник нашег Грађанског Законика, Аустријски Грађански Законик, зна само за уговорни прекуп и он је јасно определио, када је тај прекуп стварно, а када лично право. У §-у 1073. он се овако изражава: „Право прекупа обично је лично право. У погледу непокретних добара оно се може уписивањем у јавне књиге преобразити у стварно право. (Аустријски Грађански Законик, превод Г. Др. Драг. Аранђеловића, страна 293.) Дакле, по Аустријском Грађанском Законику је право прекупа лично право, али када су у питању непокретна добра, то се право преобраћа у стварно на тај начин, што се уписује у баштинске књиге. У баштинске књиге се уписује због гога, што је то онда законска претпоставка, да је то право свакоме познато, због чега оно и вреди ег§а отпез (принцип јавности, РићНаШзрппгЈр). Као што се види , ако је право прекупа нормирано на тај начин, да се законски претпоставља, било што је тако закон наредио, или

што је уписано у баштинске књиге, да је оно свакоме познато, оно ће вредети ег^аотпез и бити стварно право. Обрнуто, једно право биће стварно ако вреди ег^а отпез,: а вредеће ег§а отпез ако је јавно. Ми мислимо да је законско право прекЈпа по нашем закону стварно право. Стварно је право због тога што је ргаезигпрћо шпз е! с!е шге, да оно постоји чим овлашћени на прекуп докаже, да је презумптивни наследник продавца и да је продавац какво своје непокретно доб^о продао, под претпоставком, да се он својим тражењем на време обратио. Он не мора да доказује и своје право на прекуп, јер је оно законом одређено и као такво је законска претпоставка. Јавност је за законско право прекупа постигнута тиме што је законом императивно наређено, да такво право постоји; оно се не мора уписивати у баштинске књиге. То мишљење да је законско правб прекупа стварно право заступа г. Ж. Перић, у свом поменутом делу, базирајући га на аустријском и немачком законодавству. Остаје нам још да видимо: какво је право вољно право прекупа ? Видели смо да је оно у Аустријском Праву у начелу лично, а само изузетно стварно. Исто решење се мора усвојити и код нас. Код законског права прекупа је :постигнута јавност, али то није случај код* уговорног. Уговорно право прекупа није претпоставка, већ се оно мора доказивати и баш тај терет доказивања пада на онога који тврди да има право прекупа. Трећим лицима се не може наметнути да се распитују о томе, да ли на каквом добру постоји терет уговорног права прекупа, када постајање тога права зависи не од закона, већ просто од воље уговорача; до њих стоји хоће ли га уговорити или не. Па када је уговорени прекуп претежно скривен правни посао, т. ј. потпуно зависан од уговорача, онда је сасвим природно да он вреди само т*ег раг!ез и да је као такав лично право. То јеу сагласности и са начелом што мање ограничености приватне својине, јер би се у противном она исувише ограничила, а тиме и приватно правни саобраћај много укочио. Покретне су ствари нарочито стално у промету и није тешко предвидети шта би било, када би се узело да је уговорно право прекупа стварно право. Онда би свако вршење тога права ништило већ стечене својине трећих лица или давало