Branič

Број 2.

,Б Р А Н И Ч"

Страна 19.

3. Каква је последица пропуштања рока из чл. 27. речене Уредбе? Најпре, то пропуштање не лишава дотичну страну права да може, и после истека рока из чл. 27., водити парницу по Општем Грађ. Суд. Поступку. Законодавац нрје хтео овде, за случај пропуштања рока, одузети странци и само материално право у питању; и у опште, када законодавац прописује какав процесни преклузивни рок, он оставља недирнуто само материално право: ово остаје, и после истеклога рока, осим, разуме се, као што смо већ горе казали, ако, посредним путем, власник права не би и само материално право, пропуштањем рока, изгубио. Када законодавац установи једном неко материално право, он га више другим одредбама не одузима, осим ако би то већ изречно казао, и нејасни прописи законски имају се ту тумачити у корист а не пропгив власника. Онако исто као што се не смеју чинити претпоставке (Уегти1ип§еп) да се је појединац један одрекао свога права (оп п'еб1 јата15 ргезите гепопсег а 5оп с1гоН, веле француски правници), не смеју се такве претпоставке чинити ни код законодавца, у колико је реч о одузимању права која је једном

он признао појединцима.Најзад,Уредба одб./У11920 године дошла је да појединцима, доведенима у тежак положај за утврђивање њихових материалних права дугим ратом, помогне у т м погледу, давши им олакшице за прибављање доказа, што, разуме се, значи да им, овим, није ни најмање дирнуто у њихово право да воде, по истим предметима, спорове и по Обичном Судском Поступку, било после истека рока из чл. 27. било, ако хоће, и пре тога. 4. Наравно, ако је пропуштањем рока из чл. 27. појединац изгубио могућност да, поРедовном Грађ. Суд. Поступку, докаже своје право (јер се у овом Поступку не могу употребити она изванредна доказана средства која допушта Уредба од 1920. год.), он ће бити од свога потраживања одбијен, по правилу ас^оге поп ргођапге геиз ађзоМЈиг. (У праву се сматра да оно што не може да се докаже и не постоји: немати доказа исто је, у резултату, као и немати право). У осталом, као што смо већ горе приметили, губитак преклузивнога рока може, у опште, да има за индиректну последицу и сам губитак материалнога права.

Право прекупа — Јиз ргоИптеоз. Рад. М. Никодијевић, судија варошког суда. (Наставак.)

2. Право прекупа је ивузетно право. Из тога што је право прекупа ограничење ирава својине, као једног општег принципа, излази да је право прекупа изузетно право, т. ј., да постоји само тамо где је изречно законом предвиђено, или вољом странака уговорено. Право прекупа се, дакле, никад не претпоставља. Да је право прекупа изузетно право, види се јасно из тога, што је и Уставом и Грађанским Закоником усвојено правило, да је сваки човек апсолутни господар своје ствари, да њом може располагати по својој вољи, те је, дакле, и продати коме он хоће. Па када се то опште правило по каткад ограничава онда је то несумњиво само изузетно. Та карактерна црта права прекупа, то, дакле, да се оно појављује само као изузетак има свога значаја при тумачењу законских прописа и уговорних одредаба, који говоре о праву прекупа.

Према начелу: ехсерИопез кип! зМсИззшае тЈегргеШшшз, сваки сумњиви законски пропис или сумњива уговорна одредба о праву прекупа имала би да се тумачи рестриктивно а не екстензивно; тумачило би се, дакле, увек у смислу неограничености а не ограничености својине. На то гледиште, да је право прекупа изузетно право, сасвим правилно и у духу закона, стао је и Касациони Суд, у својој одлуци О. С. од 10. фебруара 1879. године, Број 2710, која гласи: „Законским прописима, по којима се неким лицима даје горње право на откуп, није то главна мисао, да сопсгвеник буде ограничен у праву сопствености и у располагању с истим, но се истим прописима даје изузетно право неким лицима према сопственику, те се стога и прописи о том изузетном праву морају узети у најстрожијем смислу, нити им се може давати шире значење на штету сопственика". Готово исте