Branič

Стран . 46.

„БРАНИЧ 4

динара. Поверилац који је дужнику дао 100 шв. франака у то време добијао је шв. франке по званичном курсу, 7,40 шв. франака за 10 динара а њему би се имало да врати за 10 шв. франака 150 динара. Такво решење би било очигледна неправда, и да се то спречи једини је начин да општа седница Касационог Суда донесе правилну одлуку о томе. На основу тога Касациони Суд је умољен да на основу чл, 56. а. закона о ликвидацији мораторног стања проучи и ово питање и у својој општој седници донесе одлуку: како се имају исплатити новчане обавезе у злату и страним валутама, примљеним за време

окупације, без обзира где су примљене, и без обзира где се имају платити? Чланови Касационог Суда узели су у проучавање истакнуто питање, и ускоро ће, у општој седници, донеги о томе своју одлуку, коју ћемо саопштити на овом месту. Међутим, налазимо да је, после ступања на снагу Видовданског Устава, Касац. Суд изгубио право да доноси овакве одлуке, јер се у последњем ставу чл 130 Устава императивно налаже: „да сви привремени закони, уредбе, правилници који се тичу ликвидације мораторног стања, ликвидације правног стања створаног ратом могу се мењати само закодавним путем ." ЗоНсИог

Да ли још код нас важе прописи о принудној нагодби ван стечаја, или не?

Још на првом нашем састанку, у Клубу Београдских Адвоката, после онако лепог и веома документованог предавања нашег одличног колеге г. А. Павлсвића „о нагодби ван стечаја", ми бесмо тада изнели и своје мишљење: да је се ова „нагодба" угасила, да је дакле њено важење законски престало још 31 јула 1922. год. Том приликом напоменусмо, да је због тога можда и излишно сада и тражити лека за ову већ рођену болесницу — „нагодбу", која је и по нашем дубоком уверењу већ давно била и битисала, изјављујући тада да смо помоћу „Службених Новина" проверили све наводе, које је г. Д. Петковић у „Политици", изнео и нашли да су они у свему тачни. Желећи пак, и да несумњиво докажемо истинитост и тачност тврђења, да је важност ове фамозне „нагодбе" заиста престала још пре више од две године, ми смо већ на друтом састанку донели и показали званична документа — „Службене Новине", и том приликом све дотичне одредбе прочитали на збору, како би после тога сваки могао извести свој закључак о важењу или неважењу поменуте нагодбе и у нашем правном подручју. Тако, у броју 264 А., од 31-Х1М921. год. „Службених Новина", штампан је, поред осталога, чл. 13. закона о буџетским дванајестинама за јзнуар н фебруар 1922. г., који глаеи: „закон од 28. априла 1916 г. о принудној нагоди ван стечаја и о преинаци нек:!х наређења стечпјног закона и закона о побијању пр шних дела гледе имовине ин-

солвентних дужника, који закон вреди на територији Хрватске и Славоније, — проширује се на целу Краљевину скупа са наредбама којима је тај закон проведен." Из овога текста могло би се закључити да овај законски пропис има трајну вредност, да се, дакле, њиме хтело да, за свагда, прошири поменута нагодба и на све покрајине наше државе. Међутим, изгледа, да законодавац није то хтео, и није се стога ту задржао, већ је у закону о буџетским дванајестинама за наредне месеце март и април 1922 од 28 фебр. 1922 г., а у члану 13. („Службене Новине" од 28-11-1922 г. Бр. 45.а) поновиоод речи до речи горе цитирани пропис о проширењу нагодбе, додајући још и засебан став који гласи: „Овлашћује се Министар Правде, да пропише Уредбу за примену овога закона у покрајинама изван Хрватске и Славоније". Даље, у члану 18. зак. о буџетским дванајестинама за даље месеце мај и јуни 1922. г. од 29 априла 1922. г. („Службене Новине" од 30 IV-1922 г. Бр. 93А), по трећи пут је продужена горња одредба о нагодби ззједно са цитираним додатком о овлашћењу Министра Правде за пропиеивзње Уредбе аа примену овог закона. И најзад, по четврти и последњи пут, продужена је ова одредба члана 18. о буџ. дванајестинама, и то чланом 2. зск. о буџет. дванаестинпма за месец јули 1922 г., ко.и је штампан у бр. 142А „Служб. Новина" од 30 јуна 1922 г., а који гласи: „Продужује се и, за време за које се овим