Branič

Страна 40.

Број 3,

Ако је коме познат случај већег државотворног скандала, веће државотворне срамоте, или већег државотворног безумља, нека буде љубазан и утеши нас том вешћу. * Намеће се неминовно свима искр?ним родољубима.овог народа једно питање, што рекао наш вољенн и намучени пок. П. Кочић: „Крупно и замашно — ко брда хималајска; оштро и језиво — ко свјетлице Божје и тирјанину неразумљиво, — ко што је неразумљива сфинга египатска рзду човјечанском!, — Намеће се питање: Па како онда живе те наше судије? Како излазе на крај? Шта је, ма где је то епско достојанство предратних судија?!? Реч је о нашој кући, о натнем Правосуђу те је потребно бити искреи, ма и суров у тој искрености. Пошто не могу попут залгашиог броја државних чиновника да живе од плате и напојнице; попут лекара, од плате и слободне праксе; попут инжињера, — од плате и слободног приватног рада; попут професора, • од плате, приватних часова и евентуалних хонорара; пошто у суду нема хонорара, као у једном министарству; ни цигарета, као у једној Управи; ни дежурања, — као у другој Управи; ни комисија, - као у другом Министарству, ни награда за специјалне радове, — као у трећем Министарству; ни прековременог рада као у четвртом; пошто је у суду и око суда цео свет упро очи и једни злурадо гледају, а други са страхом, и само чекају кад ће моћи да пруже прст у кога судију те да кажу: „е, изравњасмо се!" — онда је судијама остало да бирају: онај кога не издржава жена, или на кога се није смиловао какав старији имућнији рођак, тај има да узме шешир и иде из суда било у пргвозаступнике, било у административну службу, где се мање ради а боље плаћа, или да систематски изумире у суду, као што изумиру поштени нараштаји у једној другојачој средини. И ту и јесте све зло, што се тако данас у суду и ради. Старије генерације ћуте, трпе и броје дане колико им јот треба до пуне пензије; средње генерације беже у административну службу, или разочарани и озлојеђеии отправљају текуће послове без великог полета и жељом за радом; и најзад млађг генерације седе у суду још коју годину док у њему сврше адвокатску школу, — и тада се задовољавају оставком на дожавну службу.

А судски подмладак?! Њега треба тражити дијогеновом лампом! Па зашто? Види ли ко то? Водили ко рачуна у овој веселој земљи о правној, о судској политици? За шест година до данас ми смо променнли десет Министра Правде и још више Влада. Све су биле државо-творне. Али ни једна од њих не имаде воље: да пред парламенат изнесе пројекат Закона о Судијама с тим, да у њему остаку у истини судијске принадлежности. Сваки је нови Министар имао свој нови пројекат. Миниспшрство Нравосуђа није имало никада свој пројекат. И сви су нови пројекти били старе судбине, остали су у фијоци Г. Министра. Нико није тај пројекат направио предлогом, те да га као таквог изне. е пред скупштински пленум. Зашто? То незнамо. Али оно што сви знамо, то је да би Парламенат без и једне речи платио органе П авосуђа, пошто опанку никада није Правда скупа! Шта значи ?! Неки пут се одговор зна и кад се не одговори, — а то Је случај овде. Да закључимо са почетком, а коме се допада, нека одговор тражи у закључку. Философи XVIII столећа прокламовали су принципе праве демократије, а један од основних био је и подела власти на законодавну, управну и судску, Те-жње за концетрацијом власти у очи рата а нарочито за време рата истакле су принцип поделе власти на две групе; законодавну н управну, коју чине две самосталне гране, извршна и судска. Најзад демократија у Краљевини С. X. и Сл. као да има намеру, да у Судској Власти види само једно од оруђаУправне Власти. Зато је можда, потребно и Правосуђе увести у ред осталих административних институција!? Дали ће и данашња Влада поћи трагом ранијих!? Да ли ће се наћи један Министар Финансија који ће имати у себи држзвничких способности и онима који га плаше „револтом осталих" куражно рећи: ,.Изволите Господо у Суд, бићете боље плаћени! Да ли ће се у овој земљи наћи иосле рата један Министар Правде, који ће смети да изјави: да ће радије и пасти, на иитању иашег Правосуђа, — но што ће допустити да се под његовим покровитељством једном за свагда упокоји и сахраки оно, што је наш племенити народ стотину година чувао, неговао и бранио као очи у глави, — достојанство и независност нашег Правосуђа!?!