Branič

Број 4.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 73.

Апелац. Суд осудио је туженог у смислу тога захтева. Немачки Царевински Суд одбио је пресуду Апелац. Суда. У оквиру § 906 Г. 3. може се сасвим у опште изрећи пресуда да се престане са одређеним утицајима (1ШШ138Јо) а означавање потребних мера за извршење тога отклањања резервисати ексекуцији. Означавање начина за то отклањање није у опште ствар тужиоца; то спада у дужност туженога, који се не сме ограничити у избору заштитних мера. Отуда, осуда туженога на једну заштитну меру садржи једно недопуштено ограничење. Према томе није допуштено да се тужени, на једну генерално истакнуту тужбу, осуди на тачно одређене мсре, за то, што таква осуда садржи не један минимум према тужбеном тражењу већ нешто друго, може бити чак и један плус. Али тужилац је своје првобитно генерално формулисано тражење у томе променио, да он сада тражи израду ближе описаног канала. Тужени се није овој громени тражења противио, нарочито није истакао да је тиме у избору заштитних направа недопуштено ограничен. То понаш ње мора се тако схватати, да тужени, у колико цеђна тачност прелази и у колико се тужиочево трзжење на заштитне мере пред судо.ч као основано признаје, нема ништа да припротиву мере, коју је тужилац у своме траговори жењу истакао. Оси1сће Јит1еп 2еИип§ д. с. п, Одговорност хотелијера из уговора о пријему госта протеже се и на отправљање пртљага на жељезничку станицу. (Одлука Немачког Царевинског Суда VI. 492/24 од 21. нов. 1924.) Тужилац сгансваше у фебруару 1920. год. у хотелу тужене стране у Берлину. На његову иницијативу однесе као носач означени му X., кофер на станицу. Ту кофер буде украђен. У њему беше, поред осталога, и тканина, коју је тужилац купио за своју помодну радњу. Тужена страна позза се у одбрани на истакнуту објаву у хотелу, по којој носачи, који од гостију примају налоге, не стоје у њеној служби, већ су самостални предузетници. Апелациони Суд услови осуду тужене стране на плаћање заклетвом тужисчевом, да поменуту објаву није прочитао. Жалбу тужене стране Царевински Суд одбаци. Одговорност из уговора о примању госта постоји. Са њим стоји у тесној вези отправљање путничког пртљага; то отправ-

љање понајчешће нреузима сам хотелијер. Нарочито за берлинске хотеле не постоји никакав супротан обичај, са којим би гости можда могли или морали рачунати. Дакле тужена страна примивши туженога као госта прималч је на себе уговором и отправљање потљага. Оно што су портир А, и носач X. учинили у том правцу, појављује се према томе само као радња извршења у оквкру већ засноване обвезе за тужену страну. X., је од стране тужене постављен за преузимање ствари од гостију. Кофер са садржином, који му је тужилац предао, према § 701 одељка 2 Г. 3, сматра се као предана ствзр. Истицање објаве само собом није довољно да тужену страну ослободи одговорности. То би ослобођење тек тада наступило, да је тужилац објаву и прочитао. ОеиГсће Јшчзкп 2еИипд(Св. 8. 1925. год.) Д. С. П. Кад вређају добре обинаје уговори између лифераната о вештачком подизању цене и томе сличном? (Одлука Немачког Царевинског Суда VI 424/25 од 24. децембра 1924.) Странке дођоше у спор поводом једног закљученог уговора у фебруару 1921. због лиферовања возних карата градској општини за њене железнице. У судском поравнању од 12 фебр 1925 углавише са дејством од краја 1925 год. да тужилац израђује возне карте, штампане на хартији. а тужени штампане на картону. Тиме, требаше, по намери странака да буде један уговор о лиферовању, који општина већ имаше са туженим, делимице ван снаге стављен, и да тужиоцу буде буде омогућено, да на место туженога општини лиферује вогне билете на хартији по ценама које је он сам утврдио. Стога је требало, ако би тужени од стрлне општине био тужен због неизвршења уговора, да трошкове и ризик тога спора обе стране по половину поднесу. Али је тужени и по закљученом поравнању општини папирне билете лиферовао. Он тврди да није могао општину склонити на то, да уговор са тужиоцем закључи, а као подлиферант тужилац није хтео да ради. Тужилац тужи и тражи осуду да тужени престане са лиферовањем. Прва инстанција осуди, друга одби, жалба Царевинском Суду остаде без успеха. Повреда благонарзвља и добрих обичаја морала би се, свакојако, негирати, да је странкама само до тога било стало да се у односу једне према другој тужиоцу преда