Branič

Број 5.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 95

писма односе на поднету меницу, јер су рачуни ранијег датума од спорне менице. Тужени истичу, да се из рачуна види, да постоје менице као остава за покриће евентуалне штете између њих и штедионице у ортачком послу. Ова меница није есконтована, и тим се објашњава, зашто штедионица тражећи интерес није под,нела есконтну листу. Тражили су преглед књига и записник управног одбора. Тромесечно су мењали менице, те је отуд испало да је утужена меница доцнија од поднетих рачуна. За доказ поднели су седам ранијих меница. У сваком случају у допуну својих навода и доказа положиће и допуњавајућу заклетву. Првостепени Суд је нашао: Да нема места прегледу књига, позивајући се за ово на § 18. трг. зак. јер не стоји ни један од случајева из тог прописа, Поднетом меницом доказана је обавеза тужених. Неумесан је приговор тужених, да је меница служила као покриће за неку евентуалну штету, која би наступила у заједничком послу, јер исти није доказан. Меница је строго формална исправа и обвеза по истој је самостална и независна од односа друге врсте, који између парничара постоје, а потраживања њихова нису чисто и јасно утврђена, те нема места ни допуној заклетви коју су тужени понудили, да је меница служила као гаранција за покриће евентуалне штете у поменутом послу. Позивање тужених на рачуне неумесна је, јер би то могло бити предмет особеног спора а никако доказ о некој обавези тужилачке штедионице према туженима и као доказ о основу из кога менични дуг проистиче, кад се самом меницом противно тврди. За то је пресудом од 17. септембра 1925. г. Бр. 25.303. осудио тужене на плаћање дуга по меници. Београдски Апелациони Суд у I. од. одобрио је ову пресуду својом пресудом од 29. марта 1926. г. Бр. 8152. Касациони Суд у 11. од. примедбама од 17. септембра 1926. Бр. 7258. поништио је ову пресуду са разлога: „Апелациони Суд је одобрио првостепену пресуду, којом је нађено, да нема места прегледу књига са разлога, да је суд цо § 19. трг. зак овлашћен да прегледа књиге само оних лица, која се на своје књиге као доказ у спору позивају, а и противна страна тај преглед тражи. Овај разлог не стоји, јер се на против из § 19. трг. зак. види, да суд и по званичној дужности може наредити да се књиге прегледају, а из § 21. трг. зак. види се, да се у случају који тај пропис

предвиђа, преглед књига може одредити и само по захтеву противне стране, те је суд имао по званичној дужности да оцени, да ли у овом случају треба одредити преглед књига тужилачке стране." Београдски Апелациони Суд усвојио је ове примедбе и својим примедбама поништио пресуду Првостепеног Суда. Првостепени Суд је по том нашао: „Тражећи, да се осудно решење овога суда задржи од извршења, тужени су се бранили, да по меници, по којој је осуда изречена не дугују ништа штедионици са наведених разлога, на рочишту изнетих. Да је тај заједнички посао у тој години између њих и обављен, то се не пориче ни од саме штедионице, а то се утврђује и обрачунима штедионице од 21. јануара, 8. марта и 30. априла 1923 г., писмом штедионице од 13. септембра 1922 г. упућеним туженима а у којем се они извештавају да су извесну количину сувих шљива продали и писмом председника управног одбора од П.септембра 1924 г. којим се туженом В. обећава преглед рачуна §§ 181. 187 и 189. гр. с. п. Питање које после овога има да се цени јесте у томе, да ли је спорна меница, по којој је осуда изречена служила као актива код штедионице или као гаранција за евентуалну штету у заједничком послу, како се они ту бране. Руководећи се оним, што је речено у примедбама Касационог Суда Бр. 7258., суд налази, да су тужени своје тврђење до велике вероватноће довели, јер у рачуну штедионице помињу се менице и шљиве као остава. Штедионица није могла поднети есконтну листу по којој је спорна меница код ње есконтована. Штедионица писмом својим од 8. октобра 1924. г. тражи од дужника дугујућу суму од 25.000 дин. а по истој доцније тужи за 24000 дин. Из обрачуна штедионице од 29. јануара 1923. г. који је дат туженима, штедионица је на дан 1. октобра 1922 г. показала суму од 11.400 дин. у своју корист, а по другом свом рачуну од 8. матра 1923. г. она је под истим даном 1. октобра 1922. г. задужили тужене више сумом од 23040 динара. Све ово пак утврђује, да потраживање штедионице није чисто, те је суд руководећи се прописом § 19. трг. зик. и поменутим примедбама Касационог Суда, имао оправданог разлога да прихвати тражење тужених и нареди преглед књига штедионице, па да се тим прегледом овај спор правилно извиди. Штедионица није хтела на позив суда показати књиге на преглед нити у опште преглед одобрити изјављујући да томе по закону нема места. Неиспуњење ове дужности