Branič

Страна 110

,Б РАНИЧ'

Број 6.

готинском Првостепеном Суду, представиле су, да је њихов брат Жарко продао једну кућу с плацем Јовану. Како је Жарко извршним решењем Судије неспорних дела оглашен за јединог наследника имовине њиховог оца пок. Тодора под њиховим теретом издржања, спреме и удомлења, тужиле су брата Жарка, као продавца и Јована, као купца и тражиле пресуду, да ова продаја нема никакве важности и да купац Јован њима уступи кућу. Алиментарна обвеза туженог Жарка по расправном решењу о наслеђу изрично је је везана за продато имање, а не и за његову личност. Тужени Жарко сматра, да је као наследник имао права да изврши продају имања. То исто наводи и тужени Јован. Првостепени Суд је нашао: „да је неумесно тражење тужилачке стране, да се поменути уговор огласи неважним, јер саме уговорне стране признају купопродајни уговор и као такав не траже његов уништај. Без обзира на то, што тужиље, као сестре имају у смислу § 397. гр. зак. право уживања, издржања, спреме и удомлења из заоставшег имања свог покојног оца, према брату туженом Жарку, као наследнику — њихово је тражење неумесно, јер је уговор о продају према њима гез ш!ег аНоз ас*а, — те би оне наспрам купца Јована имале оно исто стварно право, које и наспрам продавца. И кад уговорне стране у својим одговорима на тужбу и на рочиштима то не траже, а тужиље своје право могу по § 397. гр. зак. да остваре и без обзира на овај уговор, онда се оне имају одбити од тражења." Пресудом од 3. априла 1922. год. Бр. 6959 одбио је тужиље од тражења. Београдски Апелациони Суд одобрио је ову пресуду у II одељењу пресудом од 1. Јуна 1293 г. Бр. 3297. Касациони Суд у свом II оделењу примедбама од 24. октобра 1923 г. Бр. 8697. поништио је пресуду Апелац. Суда са разлогом. „Према § 397. грађ. зак. женској деци, када њихова браћа наследе родитељско имање, припада уживање, издржање, снабдевање и присвојно удомлење по постојећем обичају. То право женске деце везано је за заоставштину умрлих родитеља и ограничава право наследника тако, да њихов део мора остати неокрњен и наследнику од заоставштине припада оно, што по испуњењу обавезе према женској деци чисто остане и све, док траје право сестриног уживања из § 397 гр, зак. брат није властан наслеђено имање отуђити без одобрења женске деце, јер би у противном право женске деце могло бити осује-

ћено, и она би тог права, које им закпн даје. била лишена. Кад се из расправног решења о наслеђу, које су тужиље поднеле у тужби за доказ види, да на имању које је њихов брат продао туженом Јовану, да постоји терет њиховог издржања и удомлења из § 397. гр. зак. а из акта спора даље се види, да је њихов брат Жарко то имање на коме тај терет постоји продао без одобрења тужитељаца, његових сестара, онда су Првостепени и Апелациони Суд погрешили, што су тужитељице одбили од тражења, да се поништи уговор о куповини и продаји куће с плацем закључен између њиховог брата Жарка сједне и Јована с друге стране, јер је њихово право по § 115. и 117. грађ. зак. у вези с § 397. грађ. зак. везано за то имање као заоставштину њиховог оца, а коју је њихов брат наследио од оца под овим теретом и коју он није могао отуђити све док њихово право траје, или док се оне истог не одрекну — § 24. грађ. зак." Апелациони Суд није усвојио ове примедбе, већ је 30. новембра 1923. год. Бр. 7532. дао ове противразлоге. „По § 397. грађ. зак. мушка деца наслеђују родитељско имање, а женској деци у овом случају припада уживање, издржавање, снабдевање и пристојно удомлење по постојећем обичају. Упуштајући се у суштину природе овог права, поставља се питање: да ли је ово право женске деце стварно право, или тражбено, те према томе, да ли му је дејство апсолутно или релативно. Према реченим примедбама II. оделење Касационог Суда стоји на гледишту, да је право женске деце на издржање и удомлење, које им је зајемчено у § 397. грађ. зак. стварао право, које као такво ограничава наследнике да наслеђеио имање могу отуђити све дотле, докле тај терет на имању постоји, што значи, да овако конституисано право женске деце није ништа друго до стварно право личне службености §371. грађ. зак. истоветно удовичном уживању§§ 412.—414. грађ. зак. појачано још особитим институтом ограничене својине, на име забраном отуђења наслеђене имовине. Да ово право женске деце није стварно право личне службености, те да се према томе не може уподобити праву удовичког уживања, Београдск Апелациони Суд налази са следећих разлога: Ако се упореде прописи о уДовичком уживању из § 412.—415. грађ. зак. са одредбама о праву на издржање и удомљење женске деце из § 397, грађ. зак. види се да је законодавац у § 413. грађ. зак. употребио само реч уживање, док је у § 397. грађ. зак. употребио реч