Branič

Страна 128

Б Р А Н И Ч"

Број 7.

управних власти (мањих од Министра) тужба се подноси територијално надлежним управним судовима, а противу министарских ре1дења и указа тужба се подноси Државном Савету. Пред Државним Саветом као тужилац у име државе јавља се Главна Контрола. Ову одредбу закона о Државном Савету и Управним Судовима, Главна Контрола је схватила тако ригоризно, да се пред Државним Саветом појављују и такве њене тужбе, којима се директно иде на то, да се осујете или потпуно униште субјективна права појединаца. Право тужбе у смислу чл. 21. напред поменутог закона дато је Главној Контроли противу указа и министарских решења. Оно што Главна Контрола може да напада пред Саветом, јесте сам тај указ, или само то решење као такво. У пракси, међутим, Главна Контрола напада пред Државним Саветом и саме пресуде Државног Савета и то на један интересантан начин. У случају да је Државни Савет по тужби једног појединца поништио решење Министрово и овај по пресуди Државног Савета донео друго решење, али не поступи потпуно у смислу те пресуде, већ донесе решење мање више самостално и том приликом повреди закон у корист појединаца, онда је сасвим разумљиво, да у томе случају постоје сви објективни услови за напад таквог решења у смислу чл. 21. Закона о Државном Савету и Управним Судовима. Министар је поступио по пресуди Државног Савета, али је у исто време учинио нешто више што није смео по закону учинити. Нико не може спорити, да је у оваквим случајевима тужба Главне Контроле оправдана и потпуно на своме месту. Таква би се пракса у осталом могла само пожелити, пошто би она ишла у прилог заштите и учвршћивања законитости. Али Главна Контрола има у овоме погледу и једну другу праксу, која је сасвим противна овој напред поменутој, једна пракха која не само што је чудновата, већ и без икаквих законских и правних основа. Та пракса коју ћемо ниже изложити, састоји се у овоме. Схватајући чл. 21. Закона о Државном Савету и Управним Судовима тако, да она може поднети тужбу противу сваког министарског решења, Главна Контрола сматра, да има право тужбе и противу оних решења, која су потпуно заснована на пресуди Државног Савета. Главна Контрола у тим случајевима аргументише овако. Ако је пресуда Државног Савета противна закону, и решење које ту пресуду извршује јесте самим тим незаконито, према томе, противу једног незаконитог решења тужба се може и мора изјавити у смислу горе поменутог законског прописа. У једној од

оваквих својих интересантних тужби, Главна Контрола је изречно навела.... „да разлози у пресуди Државног Савета, на којој је и решење засновано, немогу опстати ... ." Из овога посредним путем изилази, да Главна Контрола стоји као виши арбитријум и над самим Државним Саветом, и као даља козенквенца опет би било то, да ниједна пресуда Државног Савета не би била коначна нити би се могла извршити, док не би имала визу Главне контроле! Мислимо да је јасно за свакога и да то не би требало нарочито доказивати, да оваква пракса Главне Контроле не само да није законита, већ да је напротив штетна и убитачна по сигурност правног поретка и правног саобраћаја. На овај начин Главна Контрола као највиши рачунски суд, позвана да штити законитост у администрацији с једне стране и јаван интерес с друге стране, чини тужбама овакве врсте један утисак по коме изгледа, да Главна Контрола иде баш противу законитости чији она треба да буде чувар. Оваквим тужбама Главна Контрола узима у осталом на себе једну улогу која јој не припада ни по једном законском пропису. На против, и Главна Контрола, као и све друге упразне и остале државне власти, дужна је поштовати извршност одлука управних судова и Државног Савета као и свих других судова у земљи. Закон о Државном Савету и Управним Судовима дошао је као последица начела изнетог у Видовданском Уставу, да се административно судство не само стави на модерну основу, већ да му се да и законска санкција, коју оно раније није имало по старом српском Уставу. Приликом извођења реформе управнога судства код нас, које је до појаве Видовданског Устава било готово рудиментарно, законодавац се постарао да пропише и санкције за ефикасност пресуда Државног Савета и Управних Судова. Тежња законодавца састоји се у томе, да се акта управне власти ставе под судску контролу те да се на тај начин изведе законитост у управи. Чл. 42. и 43. Закона о Државном Савету и Управним Судовима прописују санкције за одлуке Управних Судова одн. Државног Савета, и пресудама Државног Савета као врховног Управног Суда закон даје извршну моћ, т. ј. даје им ауторитет пресуђене ствари, исто онако као и решењима Касационог Суда. Ту правну снагу имају пресуде Државног Савета и Управних Судова не само према појединцима, већ и према свима државним властима, па и према Главној Контроли. Једна извршна пресуда Државног Савета или Управног Суда, то је један