Branič

Број 7.

.БРАНИЧ'

Страна 129

правно снажан акт у сваком погледу као и једна извршна пресуда редовнога суда. Шта би у опште остало од судства, када би њихове одлуке извршне по свима законима, подлежале још некаквој накнадној контроли друге власти. Шта би онда управо било са правима појединаца и са целокупним правним поретком? Да би се стало на пут свакој правној несигурности, створен је у свима државама па и у нашој држави један правни институт познат под именом аис1оп1аб ге1 шсЈЈса!ае који се огледа у правној снази извршних судских одлука и осталих државних ваасти. Сасвим је могуће, да те одлуке у неким случајевима буду погрешне и незаконите, али и ако такве оне уживају правну моћ ради стабилности правних односа у друштву. Како би се могла имати законска сигурност у друштвеним односима, ако би такве одлуке могле бити сваки час контестиране. Незаконите са гледишта објективне оцене позитивнога права, оне су законите са гледишта решења конкретног случаја, т. ј. законито је све оно, што надлежаД суд у конкретном случају нађе да је у сагласности са законом. Према свему овоме Главна Контрола не

може тужбом нападати једно решење управне втасти, које је донето у потпуној сагласности са пресудом Управног Суда или Државног Савета који га је раније поништио, јер је оно донето по одлуци једног државног органа, одн. једне државне власти, која је по надлежности својој била једино позвана да каже шта је у конкретном случају основано на закону. Све што Главна Контрола том приликом може да уради јесте, да садржину решења у питању сравни са извршном одлуком Управног Суда или Државног Савета на основи које је оно донето, па ако нађе да је то решење потпуно засновано на одлуци Управног Суда или Државног Савета има да му призна потпуну важност без обзира још и на то, да ли је пресуда Управног Суда или Државног Савета на закону основана. Ова пракса Главне Контроле, коју смо сад изложили, није толико последица неразумевања законских прописа нити начела на којима почива управно судство по нашем позитивном праву, колико је она по:ледица једног менталитета створеног за владе „уредбеног законодавства", који се поред свих промена које су од тада до сада извршене, још и данас у пракси одржава.

НАШ ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ — КРАТАК ПОГЈ1ЕД НА РАЗВОЈ И ЕГЗИСТЕНЦИЈУ НАШЕГ ПАРЛАМЕНТАРИЗМА НЕНАД М. ПОПОВИЋ ИСП. СУДИЈА

У свима европским државама, које имају парламентарни систем владавине, данас су мање више парламентарна начела утврђена, и о њима се у јавном животу тих држава сада врло ретко дискутује. Тако на пр. у Енглеској, најстаријој парламентарној држави парламентарна правила и обичаји примењују се у пракси до детаља, и никада ни једном фактору у тој држави није пало на ум да се томе противи, и да силом своје власти спречава ток парламентарног живота. Једна држава, којој је много стало до тога, да буде парламентарна, мора исто као разумна домаћица што у домаћинству ради по рецепту, да се придржава тачно закона који гарантују парламентарно уређење. Иначе би се десило то, да се у тој држави не зна шта ко ради. Нема већег хаоса, него у једној држави, која је привидно парламентарна, а у ствари се у њој влада самовласно. Ту су честе унутрашње кризе, рђав међународни положај, а долази често и до непромишљених ратова. Много је боље и корисније за једну државу

да се појављује онаква каква је, а не иза парламентарне форме, да крије једно непарламентарно уређење. И баш због таквих концепција у појединим назови парламентарним државама, парламентарни систем, који се нарочито после Великог Рата почео нагло развијати, и узимати све више маха код просвећених народа, постао је данас општа мета, коју теже да погоде државе са аутократским уређењем. Међутим та борба и пропаганда непарламентарних држава противу парламентаризма, немоћна је, да у већини парламентарних држава измени или уништи освештана и утврђена правила парламентарног реда. Ова се немоћ илустровала баш у најскоријој политичкој историји Енглеске. На име, једна непарламентарна држава налетела је потајно, путем пропаганде, на Енглеску, у циљу слома њеног данашњег државног поретка. Али је тај налет био осујећен енглеском унутрашњом парламентарном политиком. Међутим, и ако је тешко, готово немогуће,