Branič

Страна 130

„Б Р А Н И Ч"

Број 7.

старе парламентарне државе спољним утицајем бацити на тло непарламентарности, ипак, то не важи за млађе парламентарне државе, које су у своје време парламентаризам рђаво себи накалемиле, и дале му живота, под нарочитим социјалним и економским условима. У ред ових држава, чији би се парламентаризам могао лако уништити утицајем са стране, спада и наша држава. Колико ми имамо претензија на парламентаризам, а колико смо парламентарни у ствари? Ми мислимо, да није довољна ознака парламентаризма, то, што пише у нашем Уставу да имамо уставну парламентарну државу. Потребно је видети колико се и под каквим условима то уставно правило огледа у нашој пракси. С тога, да нам се не би пребацила недокументованост тврђења осврнућемо се на догађаје из нашег политичког живота, који најбоље илуструјунаш парламенгаризам. Нама је познато, да постоје у главном два типа парламентаризма : енглески и француски. Тако исто знамо, да се енглески парламентаризам одликује тиме, што у њему кабинет има водећу улогу, а француски пак гиме, што ту улогу има парламенат, Из тих чињеница као логичан закључак следује то, да енглеска влада ретко пада у парламенту, а да француска влада готово увек пада у парламенту. Сада се поставља питање, коме, од ова два поменута типа, припада наш парламентаризам. Наш парламентаризам истина има сличности са енглеским, јер и у њему влада има нретежнији положај над парламентом; и у њему владе не падају у парламенту. Али, за разлику од енглеског парламентаризма, оне не падају ни на т. зв. „слободним изборима." Наше владе ма какве биле не падају у парламенту, зато што код нас у пракси не постоји политичка одговорност министара. Наше владе не падају ни на изборима, јер располажући материјалним средствима и влашћу оне себи у много случајева на недозвољен начин осигуравају већину. У место, да наши министри за своја акта одговарају пред парламентом они одговарају у ствари пред својом странком, која сачињава већину у Парламенту. Ова владина већина која нема баш увек добре моралне квалификације, на тај начин спасава министре од одговорности, па ма како они оштетили државне материјалне и моралне интересе. Владина већина је хтела увек да гледа у интерпелацијама и питањима опозиције, један маневар који је уперен противу њених

министара. Према томе у нашем Парламенту код такве владине већине илузорно је било захтевати и тражити законитост и исправност од појединих министара. Колико високо стоје наше владине већине најбоље ће да покаже овај случај. Једна наша владина странка, док је била компактна, није хтела у Парламенту да гласа да се извесни министри који су били оптужени у то време за корупцију издаду суду, и ако је опозиција била тада поднела доказе, који су дотичне министре теретили. Међутим, кад се доцније та иста странка фракционисала искрсло је то, да су две фракције те странке устале противу рада тих истих министара. Према таквом стању изгледа да оно што би се у најгорем случају могло догодити неком нашем министру који је оптужен Парламенту јесте то, да не буде за извесно време министар, Међутим баш у тој индолентности нашег парламента према свему ономе што баца ружну слику на наше функционере, лежи разлика између нашег парламентаризма и осталих парламетаризама у Европи. Код нас се у пракси не допушта одговорност министара, она права одговорност и политичка и законска, коју захтевају интереси парламентарне државе. Овоме су узрок наше парламентарне већине, које за разлику од осталих парламентарних већина у другим државама, не чисте из својих редова неисправне чланове; оне не отказују љубав својим члановима какви они били, из бојазни да се не створи расуло у њиховој странци. И баш та чињеница, што ниједан од наших министара, ма колико се указивало на њихов противзаконит и штетан рад нису имали прилике да бране своју част пред судом, убија код народа веру у наш парламентаризам. Међутим наведене мане нашег парламента не да нису рђаве стране парламентаризма у опште, као што се то код нас мисли, већ нису никакви елементи парламентаризма. Код нас се у опшге узима погрешно и појам парламентарне већине, јер се мисли, да је та већина свемоћна и то у најширем смислу речи, т. ј. да она може чинити чак и оно, што не би било целисходно са гледишта државне политике, али што би било корисно за њену странку и за њене чланове појединачно. Придавање таквог значаја владиној већини, не значи ништа друго, него је сматрати неком олигархијом, која је свемоћна и непогрешима .