Branič

Страна. 134

„Р Р А Н 11 Ч

Број.7.

има изгубити капару, односно је противна страна може за себе задржати. Уговором између парничних страна нису предвиђена никаква друга средства која би снашла одуставну од уговора страну сем губитка кауције — чл. 16. уговора, ге задржавање ове као капаре једина је накнада Управи Државних Монопола, као закуподавцу, за извршење уговора од стране закупца. 2. Нема места примени закона о Држ. Рачуноводству, већ се спор има расправити по уговору. Ово с тога, што је закон о Држ. Рачуноводству општег карактера и не може имати примене онде где постоји специјалан уговор, који је за уговараче Закон — § 13. Грађ. 3. (уговор за уговараче има силу закона и по § 547. г. зак. Ово све важи и за правилник о извршењу Закона о Држ. Рачуноводству). Приговор тужилачке стране, да се штета има накнадити по § 800. Г. 3. неуместан је, јер је задржавањем капаре (кауције) њено право на другу накнаду угашено. То је смисао сваког уговора коме се при закључивању у знак тврђе сигурности извршења, да капара. Са истих разлога неуместан је приговор, да је тужени одговоран и осталим својим имањем за штету произишлу из неизвршења уговора, као и онај, који се односи на одмеравање величине штете. По изјављеном незадовољству С. Мон. Упр. Београдски Апелациони Судусвом I одељењу 19. марта 1926. под. Бр. 1448 одобрио је пресуду Првостепеног Суда. Али, на изјављени жалбу тужилачке стране Касациони Суд кишти пресуду Апелационог Суда мотивишући поништај овако. Погрешио је Апелациони Суд што је одобрио пресуду првостепеног суда који је стао на гледиште, да кауција предвиђена спорним уговором има смисао капаре из § 550. Г. 3. Гледиште Првост. Суда је погрешно, јер та кауција има само смисао и карактер залоге за обезбеђење извршења уговора а не смисао капаре. Да је то тако јасно се види како из напред наведеног уговора тако исто из чл. 88. Зак. о Држ, Рачуноводству, чија примена ни иначе није искључена спорним уговором, као што се то опет види из чл. 2. пом. уговора али у осталом, баш када би се и узело, да кауција има смисао капаре уговорна страна је и у том случају по § 550 Г. 3. овлашћена да тражи .накнаду штете проистекле услед неизвршења уговора. Сем тога у чл. 16 уговора на коме је првостеп*ни суд и засновао своју пресуду, није искључено право уговарача, које имају по прописима грађанског законика да за штету

створену услед неизвршења уговора, ако је она већа од положене кауције, могу да траже накнаду путем особеног спора онако исто, као што и код случајева саме капаре уговарач може да тражи накнаду штете ако одустане од тражења капаре, а у овом случају то се баш и тражи. Београдски Апелациони Суд у I оделењу 20. маја 1926. г. Бр. 3399. дао је ове противразлоге: „Полазећи од поставке, да је кривицом туженога настао раскид уговора, имају сада да се одреде последице тога раскида, односно да се извиди и утврди, да ли за противну страну постоји услед тога каква штета, колика је и на који се начин та штета има да утврди. Обзиром на тужбено тражење, које садржи захтев осуде туженога на плаћање диференције између уговорене провизије с туженим и провизије уговорене новим уговарачима без обзира на задржану кауцију туженога, појављује се питање, да ли је тужилац у опште претрпео штету и да ли ова износи онолико, колика је представљена у тужби. Основ за накнаду штете услед раскида уговора претпоставља да невина страна услед наступелих промена у коњуктурама, није у могућности да новим уговором у оној мери обезбеди, односно прибави економске користи, до којих би иначе у даном моменту дошла, да је уговорач својим обећањем за извршење примљених обавеза није у томе омео. Ово је нарочито код уговора о лиферовању, изради грађевина, извршења извесних радова, изради предмета и томе слично; код којих услед раскида уговора а у међувремену од момента раскида па до закључења новог уговора, може доћи до скакања цене роби и других услуга, те услед тога и немогућности да невина страна под онако повољним условима, који су владали у времену закључења раскинутог уговора, закључи сада такође повољан уговор. Несумњиво, да би у овим случајевима онај вишак вредности, који би невина страна при закључењу овог другог уговорз морала жртвовати тај издатак вишка у вредности за њу, представља штету на чију би накнаду имала право од криве стране. Да ли се ово резоновање може у потпуности применити код уговора, као што је спорни уговор о уступању искључивог права продаје дувана. Да ли би и код таквих уговора имало да се узме у обзир само разлика у ценама између прве лицитације која је остала на туженоме и друге лицитације, по којој је тужилац другим лицима уступио великопродају дувана, — претпо-