Branič

Број 7.

,.Б Р А Н И Ч"

Стрзна 135

стављајући разуме се, да је та разлика у ценама ишла не у корист већ на штету тужиоца, — и да се само према томе цени, да ли има за тужиоца штете. Питање је сад, да ли би та разлика у ценама представљала за тужиоца фактичку штету или само привидну; т. ј. да ли би тужилац, да се тужени није јављао са својом понудом, могао у времену расписане лицитације закључити тако повољан уговор о великопродаји дувана, и за тим, да ли је тужилац закључујући накнадно са другим лицима уговор то учинио под тежим условима у погледу цене, но што би га уопште могао закључити приликом прве лицитације, да на њој није учествовао са својом понудом и тужени. Из тужбе се види, да је продаја дувана уступљена на накнадној лицитацији, односно директно приКупљеним понудама зареонЦ.са процентом 2.65 а за реон Л. са провизијом од 2.80 дин., док су понуде при првој лицита_цији изузимајући понуду туженога биле као најповољннје и то за Ц. 3°/ 0 а за Л. 2.90%, (као што се то види из уверења на роч. белешци) дакле, неповољније теже понуде, но оне доцније по којима је тужилац накнадно закључио уговор. Питање је сада, у чему је у опште оштећена тужилачка страна, када се из изложеног види, да тужилац у времену прве лицитације на коју се јавио и тужени, но би ни могао постићи повољнију понуду, но што му је то пошло за руком при накнадној лицитацији одржаној по раскиду уговора са туженим. Када би се и могло сматрати; да диференција у процентима означеним у спорном уговору и у накнадно закљученом уговору представља штету за тужиоца, — питање је да ли та штета износи онолико колико је тужбом представљена. Из спорног уговора се види, да су проценти уговорени на потрошњу дувана која је у чл. 23. уговора предвиђена укупно и по једном и по другом уговору на 29,000.000 дин. Да би се сада тужбом представљена штета могла сматрати за фактичку, стварна претпостлвка је, да би тужени фактички и препродао количину дувана у предвиђеној вредности од 29,000.000 дин., те да би се могло говорити о тачној суми разлике у процентима, коју. тужилац представља за себе као причињену му штету. Међутим о тој фактички утрошеној количини дувана, према којој би имала да се израчуна укупна сума процента ради срачунавања разлике у цроцецтима — нема доказа. Осим ,тога Апелациони Суд даље налази, да када тужени раскида уговор због тога,

што му није било могуће отварати стоваришта у местима означеним у уговору, а на његов предложен аранжман по том питању тужилачка страна није пристала већ прихватила раскид уговора, онда је за право тужиочево на накнаду штете потребан и доказ да је и при закључењу накнадног уговора остао исти услов у погледу отварања стоваришта, као што је било предвиђено и у првом спорном уговору. Јер, ако се при другој лицитацији одустало од тих услова, и лицитантима пружена повољнија могућност у томе погледу, као што то тужени истиче, онда се туженоме не може приписати кривица за раскид уговора због неиспуњења тога услова, ако је тужилац принуђен стварним приликама учинио одступање од тога услова и признаО олакшице, које раније није хтео учинити туженоме, који их је захтевао пре но што је дошло до раскида уговора. Из тужбе се не види, а нема ни доказа, да је тај услов остао немодификован и при накнадној лицитацији, а Апелациони Суд натази, да је тај доказ потребан кад се тражење накнаде штете заснива на раскиду уговора збуг неизвршења баш тога услова. Са свију ових разлога Апелациони Суд налази, да за тужилачку страну у овом случају нема фактичке штете и да она није доказана а нарочито у величини која је представљена у тужби. Но и када би се узело да за тужилачку страну услед оваквог раскида уговора има какве штете Апелациони Суд налази, да у погледу утврђивања величине штете, која би могла произаћи услед раскида уговора за једну страну постоје два начина, или да се величина штете утврди у току спора или да је уговорач лри самом закључењу уговора предвидео и на тај начин ослободе невину страну како за доказивање претрпљене штете тако и њене величине, а у исто време ослободе одговорности криву страну од накнаде веће штете но што је уговором предвиђено. У овом спору између парничара предвиђено је уговором, датужени положи извесну кауцију која ће служити према чл. 8. услова и чл. 16. уговора не само за наплату казне и осталих накнада и трошкова за које би тужени био одговоран по том уговору и закону о монополу дувана већ и за сигурност извршења овог уговора. Као што се види ова кауција носи не само један услов као што Касациони Суд у својим примедбама налази, већ више услова и то: да послужи као залога из које ће се наплаћивати казна и разни трошкови предвиђени уговором и као гаранција за извршење уговора, а то