Branič

Страна 136

Број 7.

значи, за накнаду штете услед неизвршења уговора. Уговором су предвиђени случајеви неизвршења уговора по утврђеним условима и као последица тога раскид уговора, чл, 7. и 16. уговора и чл. 20. и 23. услова, а услед раскида уговора предвиђено је у поменутим члановима, да положена кауција од стране туженог пропадне у корист тужилачке стране. Овако предвиђене правне последице у погледу положене кауције у случају раскида уговора кривицом туженога могу представл>ати само у напред предвиђену висину накнаде швете услед раскида уговора, јер се иначе пропадању кауције у корист тужиоца не може дати друкчији правни основ без кога тужилац не би имао овлашћења да је задржи. Тужилачка страна као невина имала је овлагпћење по самом уговору, да у случају раскида задржи за себе дату кауцију. Ово би право и да није изрично у самом уговору предвиђено, тужилачка сграна имала и по овлашћењу § 550. гр. з. Ако се са кауцијом не би користила у овом смислу, онда је невиној страни по овом зак. пропису остајало право, да не задржавајући капару захтева извршење уговора, односно, ако то не би могло бити, да тражи накнаду штете због неизвршења уговора. Овај законски пропис не даје право невиној страни и да задржи капару, коју је ради сигурности извршења уговора примили, и да тражи извршење уговора односно накнаду штете због неизвршења уговора. Задржавањем капаре односно кауције од стране тужиоца, као што се то види из прилога у тужби, дат је пристанак за одустанак од уговора, за раскид уговора, то је у осталом самим спорним уговором јасно и изрично предвиђено, јер су уговором предвиђени случајеви раскида уговора и као санкцију тога, пропаст кауције и корист тужиоца. Пристајући на раскид уговора, као што се то изсаме тужбе види, а задржавајући при томе примљену кауцију, тужилачка страна нема законског овлашћења да тражи и особену накнаду штете, којој у осталом, као што ја раније изложено нема места, ни у основу нити пак у количини престављеној у тужби. Уговором су предвиђени тачно услови под којима тужени има да врши продају дувана и у исто време предвиђене су и последице за сваки неиспуњен услов од стране туженога. Услед неиспуњења извесног услова предвиђен је раскид уговора и као последица тога пропаст дате кауције у корист тужиоца. На овај начин уговорачи су јасно изразилц

своју вољу у погледу санкција које имају да наступе у случају да дође до раскида уговора и под тим сазнањем тужени је имао, да се при извршењу уговора управља, имајући у виду изрично предвиђен само губитак кауције, ако дође до раскида уговора § 546. Гр. Зак. „Са ових разлога Апелациони Суд налази, да тужилац сем задржане кауције нема права на другу накнаду штете која као што је већ изложено није ни доказана, — и да је првост. суд правилно пресудом одбио тужилачку страну од тражења." Општа Седница Касационог Суда од 16. августа 1926. г. Бр. 6055. усвојила је примедбе свог II оделења а противразлог Београдског Апелационог Суда одбацила. По овоме је Београдски Апелациони Суд пресудом од 23. августа 1926. г. Бр. 4953. осудио туженог да плати тужилачкој страни 367.900 дин. са интересом 6% од дана дате тужбе на име накнаде штете. Касациони Суд у II одељењу 20. маја 1927 г. Бр. 5297 оснажио је пресуду Београдског Апелационог Суда. Саопштио Ј1ЈОЕХ Првостепени је суд дужан потврдити сваку тапију којом се испуњава све оно што се тражи упутствима Министарства Правде, придоданим § 292. Грађ. Зак., која су донета. по решењу законодавне власти од 18.-1У и 15.-У1 1850 год. — Уверење Општинског Суда може се узети као доказ о томе да је лице које се убаштињава или преноси непокретно имање на другога, наследник извесног лица. — (Начелна одлука Опште седнице К. С. од 10-У1-1925. бр. 5922.) Једно интересантно одвојено мишљење. Г. Министар Правде актом својим од 3. априла т. г. Бр. 15757. доставио је Касационом Суду представку једног првостепеног суда о томе како су у два Одељења Касационог Суда донесене две разнолике. једна другој противне, одлуке у два случаја о убаштињењу и преносу непокретности. Тако, једно одељење узима да је уверење Општинског Суда, којим се тврди да неко има извесно непокретно добро као наследник извеснога лица, доказ о томе при његовом тражењу убаштињења на то добро; друго, пак, Одељење узима да такво уверење не може служити као доказ о томе, јер општинска власт није законом овлашћена за тврђења о наслеђу. Достављајући ово, Г. Министар Правде обратио се Касационом Суду да, на основу тач. 1. § 16. Зак. о своме Устројству, оцени да ли има разлога доношењу Начелне Одлуке по истакнутом питању. Касациони Суд у својој Општој Седници