Branič

Број 7.

нашао је, да постоји заиста неједнако решавање овога питања у два одељења Касационог Суда и да је, због тога, потребна једна начелна одлука према тач. 1. § 16. Зак. о Устрој. Касационог Суда. Узевши ствар у разматрање, Касациони Суд налази ово што следује: Законодавним решењем од 18. априла 1850, као и оним од 15. јуна исте године, протумачен је § 292 грађ. зак. тако, да, до завођења баштинских књига, судска потврђена тапија има исту правну вредност коју има и увођење у баштинске књиге. Тим истим законодавним решењем изречно се каже, да се хоће да се сваки на тај начин убаштини на своје непокретно добро и, да би се што више у народу распространила безбедност која се добија таким убаштињењем, препоручује се управнсј власти да отпусти упутство да „сваки Србин ускори добровољно своје непокретно добро које притежава у баштинске књиге увести и о њима обезбедљивим писмом надлежне власти, т. ј. уредном тапијом, снабдети". Следујући овој препоруци законодавне власти, Министарство ПравДе, као таква надлежна управна власт, дала је то упуство расписом својим од 11. јуна 1849. год. „да ниједна продаја земље у будуће неће бити судом потврђена, докле надлежни кметови на лицу места, призвавши тамо дотична лица продавца и купца, и суседе продане земљ?, не изведу и увере се, да продавац само сопствену земљу своју продаје, и да он, оЗначивши гра гице прздане земље у тапији овима — границама — туђу земљу не за хвата, и напослетку да земља, коју продаје, у процесу с ким не стоји, које све извидивши кметови, да тапију најпре својим у томе смислу потврђењем оснаже, па тек онда да окружни суд по надлежности тапију потврди". А расписом од 2. новембра 1862 год. да се још има „пазити и захтевати да надлежна полицијска власт одостовери потпис примирителног (општинског) суда". Да судови после тога такву тапију, којом је све напред изложено испуњено, потврђују, била је скоро увек практика Судова, тако да се противно поступање јављало само изузетно. Наравно да је за расправу наслеђа и оглагпавање за наследника надлежан Судија за неспорна дела, а, на случај спора, редован суд, али судија за неспорна дела предузима ту своју акцију само на захтев интересованога лица, јер по § 394. грађ. зак., наследником се постаје у тренутку смрти онога који се наслеђује и самом том смрћу, а по § 486. и 487. Грађ. Зак. Суд без захтева пре-

живелог супруга или кога од наследника или тутора и других лица којих се тиче, у попис заосталих добара не упушта се, нити предузима расправу наслеђа „осим случаја где деца малолетна без оца и матере и без сваког старешине остану." Дакле, кад би расправа наслеђа морала претходити свакој потврди тапија коју наследник тражи, радило би се противно како овим законским прописима тако и противно изречно израженој тежњи Законодавства, да се у народу што више одомаћи добровољно вађење тапија на добра која се имају по наслеђу, јер расправа наслеђа захтева доста времена и досга кошта. Суд ће, према овоме, сваку тапију која садржи у себи све што је за њу потребно према горњем упутству и коју је утврдила надлежна општинска власт у свему како је напред изложено, а државна полицијска власт оверила њене потписе, имати да потврди и преда ономе који ју је тражио. Наравно да може бити случај да се доцније покаже да је неко други наследник а не онај који се као такав убаштинио, али о томе треба највише овај да води рачуна, јер од тога зависи колико ће му вредети ово убаштињење. У осталом, то исто може да буде случај и кад се преДузме баш расправа наслеђа од стране судије за неспорна дела. И ту може још увек да се доцније појави неко други са више права на наслеђе од оглашеног наследника. Најпосле имајући у виду законског наследника и за то потребан доказ о сродничком одношају, општинска власт је та која по чл. 97. тач. 4. зак. о општинама и чл. 26. Правила о поступку у неспорним делима, даје сведочанства о том^: да је догично лице најближи сродник и да нема другог лица које би као наследник, или ма како друкче, полагало права на имање које је предмет убаштињења. Према свему изложеном, Касациони Суд, на оснозу тач. I § 16. Зак. о своме Устројству доноси ову своју начелну одлуку: Суд је дужан. потврдити сваку тапију којом се испуњава све оно што се тражи упутствима Министарства Правде од 11. јуна 1849. год. и 2. новембра 1862. год., придоданим § 292. Грађ. Зак., даним по решењу Законодавне власти од 18. априла 1850, као и оним од 15. јуна исте године. Ова је одлука обавезна за све судове и власти. И ако је ова одлука, као начелна, обавезна за судове и власти, све дотле док се, по § 16. Зак. о Устројству Касационог Суда, не замени другом одлуком, ипак од интереса је изнети и супротно гледиште, које је заступала мањина, а које се у главноме, састоји у овоме: