Branič

Страна 138

„Б Р А Н И Ч"

Број 7.

Не може се уверење општинског суда узети као доказ о томе, да је лице, које се убаштињава или преноси непокретно имање на другога, наследник извеснога лица. Разлози су: а) Лице које се убаштињава као наследник извесног лица мора имати доказ о томе да је заиста наследник. То што по § 394, Грађ. Зак. имовина умрлога прелази директно на наследника и што се не образује маса умрлога у сваком случају не значи да је наследник у сваком случају ослобођен да својство наследника докаже уредном исправом по закону. Такав доказ може бити само по правилу, решење судије за неспорна дела, а, изузетно, и друга судска одлука. Уверење општинског суда не може бити такав доказ, јер би то значило да питање о наслеђивању расправља у ствари општински суд, који зато није овлашћен ниједном законском одредбом, па ни чланом 97. тач. 4. Зак. о општинама ни чл. 26. правила о поступ. у неспорним делима. б) Уверења општинског суда заснована на сведоџби грађана, свесу несигурнија ствар у колико се више градови и села развијају. Данас има и села која броје по више хиљада становника. Ту грађани често тешко могу сигурно да знају прилике једнога лица чији сродници могу бити и у разним местима па и деловима света. Грађани, бива случајева, дају сведоџбу без довољно обавештења и на брзу руку, и не схватајући важност тога посла. Напротив, када судија за неспорна дела доноси решење о наслеђу, тада је, рад његов, општ. Суда и интересованих лица више ноторан и судија боље проверава ствар. Ту би, свакако, било мање злоупотреба. Првостепени Суд за Округ Београдски наводи пример како је властзаекспроприацију земљишта за железницу и др. једном лицу исплатила откупну цену сматрајући да је оно својство наследника довољно доказало општинским уверењем а доцније се показало да је то лице, син и најближи рођак умрлога, осуђено за убиство свога оца, осуду издржало и на основу тога доцније и лишено наслеђа. Злоупотреба, може нпр. бити и у томе, што би наследници, рецимо деца умрлога, знајући да је умрли оставио тестамент или уговор о наслеђу који се њима не свиди, похитали да, само на основу уверења општинског суда, отуђе имање шго пре док се за тестамент не би сазнало, а не може се, особито у већем месту, ослонити на грађане и општинску власт да знају да ли је умрло лице оставило тестамент. в) Убаштињење као један веома озбиљан правни посао, треба да има сигурнији темељ но што је уверење општинског суда. Нетачно

уверење, и када би то било доказ о праву наслеђа, може да изазове велики поремећај и заплете у правним односима, и да буде и на штету кредита. Међутим, треба нагињати да се има што више вере у тапију, која по закону замењује баштинске књиге. г) Пракса да се за доказ о праву наслеђа примају и општинског уверења стара је, али то још не значи да она мора биги добра, а нарочито да она мора бити вечита. Ми имамо и судску праксу која није добра и која је потекла из довољно неразумевања закона, као нпр. што су судови у стечајној процедури стварали праксу која нагиње више редовном — грађанском поступку, који су боље познавали но стечајни. Осем тога, народ се лако буни против формалности код судских послова, па и где су ове потпуно оправдане, и гледа штогод може на бржи начин да сврши посао, не бринући се много да ли ће то бити добро, па се тако полако ствара и укорењује и пракса код судова која није умесна. Не треба губити из вида да је пракса код питања о коме је реч давнашња и да су се у току дугога времена прилике у земљи и правни односи много изменили и да смо у култури знатно напредовали. За духом времена мора се ићи, и не држати се чврсто старе праксе која је могла понићи у време када се на многе ствари могло друкчије гледати. Са развитком правних односа у друштву ствара се и ново право, а са овим и нова судска пракса. Баш код ових питања виде се у судској пракси појаве које кидају са .старом праксом. Тако Првостепени Суд за гр. Београд, који има највише случајева убаштињења, ниуком случаГу не одобрава убаштињење без решења судије за неспорна дела о наслеђу, или друге одлуке суда којем се несумњиво декларује да је лице које се убаштињава заиста наследник. То је постављено као апсолутно правило, правно без изузетка. Та је пракса нашлаодјека икодПодељ. Првостепеног Суда за Округ Београдски., па и код III одељ. Касационог Суда, и мислимо да је она оправдана и да одговара духу и потребама данашњег времена. — Овде је згодно навести и то, да се и ван суда тешко примају уверења општинскогсудакада^еенеко њимажели да документује као наследник. Осигуравајћег Друштва таква уверења не примају већ траже решења судије за неспор. дела о наслеђу или решење судијино којим овлашћије стараоце масе или друго лице да прими осигурану суму. Са таквим уверењем не свршавају се послови ни код многих новчаних завода. Има лица која се нису могла да користе таквим уверењима ни код судова за ратну штету. Треба тежити сређивању правних односа у