Branič

Број 9.

„Б Р А Н И Ч«

Страна 163

комисари увјерени, да постоје оправдани разлози, да ће се мали деликвенат у будуће чувати зла и живити животом радиним и корисним. Ја мислим, да су искусне судије опћенито мишљења, да казна од године дана имаде мало вриједности за то, да установе Борстал успију у своме настојању, док казна слободе од три године, коју затвореник властитим напором може да скрати, пружа им много већу вриједност, да ће им поћи за руком претворити младог неваљалца у корисног члана друштва. Говорећи о овој најважнијој значајки нашег казненог система не могу а да не споменем надзор над отпуштенима из установе Борстал, који проводи управо на диван начин удружење Борстала. Управо са задовољством спомињем извјешће, које нам каже, да ће комбинацију успјеха дисциплине установе Борстол са надом удружења Борстал получити, да ће, три четвртине младих људи (од којих су многи млади добом, а стари неваљалци) бити спашене од злочиначког живота. Али установа Борстал ограничена је на младе људе до навршене 21 године, а може се протегнути према једној наредби државног секретара до навршене 23. године. Некоје државе сјеверне Америке кушају да проведу начело неодређене осуде и на старије индивидуе. Године 1876. препоручиоје секретар казнионичког удружења у НевЈорку Ог. Шпез, да се у овој држави уведе неодређена осуда. Године 1870. додао је конгрес у СшсшпаН-у овим начелним изјавама предлог, да се одређене казне замјене са казнама неодређеног трајања; казне, које немају друге границе до оне полученог доказа поправка, морају да дођу на мјесто казна, чије је једино мјерило трајање кроз извјесно вријеме. Године 1877. добио је овај систем конкретну форму у корекционом заводу Елмира у држави Њу-Јорк и у закону званом „Ием-Уогк Ас1"од исте године. Члан 2. овога закона гласи овако: „Сваку казну слободе у корекционом заводу индивидуа, који буде од сада осуђен ради ,,{е1опу" (тешко злочинство) или ради другога деликта, мора да буде опћенита казна слободе у корекционом заводу државе Њу-Јорк у Елмири, и државни судови, који ће судити на такву казну, неће смјети ни фиксирати ни ограничити њено трајање. Равнатељи корекционог завода овлашћени су на основу овога закона, да учине крај оваквом затвору сваког индивидуа, који је на овај начин осуђен. Трајање оваквог затвора не смије прећи максимум, одређен у закону за деликат, ради којега је тај индивидуум суђен."

Сада долазе чланови, који нормирају систем вјере услијед доброг владања и провизорног отпуштања на ријеч, и једна одредба, која каже: „Када равнатељи дођу до уверења, да имаде озбиљних и оправданих разлога, да ће извјесни затвореник од сада живити и остати на слободи, а да не вријеђа законе, и да његово отпуштање на слободу није у протимби са добробити друштва, подијелити ће наведени директори такову затворенику апсолутно отпуштање из затвора и саопћити ову чињеницу и њене разлоге, гувернеру, нашто ће гувернер прама својој дискреционалној власти моћи вратити овом затворенику његова права грађана." Овај закон куша први да проведе сустав неодређене осуде на деликвенте сваке доби. Према томе, како сам обавјештен, упоравља се он на индивидуе до навршене 35. године живота. За овим примјером, који је дала прва држава Њу-Јорк, најприје се је повела држава МаззасћизеШ, онда Репзу1уаша, а онда друге државе тако, да се он данас проводи у 37 држава Уние. Ово начело бијаше предметом расправе на шестом казнионичком конгресу у Брислу године 1900., али је забачено. Имало је бољу судбину на конгресу у Вашингтону године 1920. у хомогенијој атмосфери, гђе је прихваћена од већине присутнх чланова. Од онда, изузевши сједињене државе, напредак му је лаган, а у већини држава Европе прихваћено је увјетно отпуштање на ријеч. Међутим амерички уплив и примјер и америчка пропаганда раде непрестано, те овај сустав све више интересује она лица, која се баве казнионичком управом, Што се мене тиче, ја се за сада сматрам само ученш<ом овога система. Он се налази у својој периоди покушаја, те није с ове стране Атлантика још стекао опћенитог признања. Шкодио му је поступак са злочинцима у некигл америчким казненим заводима, који се је многоме од нас чинио претјерано благим: концерт, новине, јело по карти. Код нас се још увијек не сматра зликовац несретним болесником, кога ваља подврћи посебном лијечењу, већ човјеком, који је повредио јавно добро, и у нашој земљи није застарјела мисао, да је казна саставни дио казненог закона. У осталом тешко је добити статистике, које нам показују резултате америчког система. а све статистике, које имадемо, нису особито повољне. У овим приликама ја не могу него да умолим наше пријатеље из Америке, да нам саопће образложене резултате свога властитога искуства, а међутим хоћу да вам поставим гштања за која држим, да траже одговор: 1. Да ли би ваљало ограничити неодре-